Onaj-o-roditeljima-i-jos-ponecemu.

Moja majka je danas na jedan telefonski poziv presla 600km i stigla do pola Evrope jer je njena cerka zbog ledene kise u Torontu zakasnila na konekciju do Budimpeste i ostala zaglavljena u Minhenu.

Moj ocuh (koga dozivljavam kao oca, a ova rec je tu samo da pojasni srodstvo) je od mog prvog izlaska pa do dana kad sam polozila voznju - svaki, ali svaki put dolazio po mene na bilo koje mesto, u bilo koje doba.

Otkako sam pocela da vozim, jedan od njih dvoje, opet - svaki put, ceka budan da se vratim kuci.

Moja baka nije brinula o tome da li sam jela ili napisala domaci, to se od mene ocekivalo i podrazunevalo, ali je godinama mucilo kakvu cu socijalnu i emocionalnu inteligenciju razviti. Da li cu znati da steknem, cuvam i sacuvam dostojanstvo, ponos i reputaciju.

Ujak me je naterao da probam razan alkohol, da vidim sta mi se svidja i sta mi prija. Da nikad ne posrcem pijana po ulici. Da imam meru.

Ujna me je naucila da mazem nokte i cupam obrve. Tetka da kuvam i kako da biram momke.

Tata me je ucio - da me zanima i da svasta znam. Pridavao je paznju nekim drugim vrednostima, mozda zapostavljenim u svakodnevnom zivotu.

Ja sam neko kome je svaki dan njegovog zivota posvecivano jako mnogo paznje. Da li sam od mnogo babica ispala kilava, ne znam. Da li sam razmazena - svakako.

Ali ono na sta sam ponosna i zbog cega ovo pisem, ma kako se to u danasnjem drustvu osporavalo kao nesamostalnost - ja svoje postupke merim prema njima. I uvek cu. Ne da ih slepo slusam, ne cak ni da radim nesto s cim ce oni da se slazu. Jednostavno da iza svega sto uradim stojim podignute glave. Da me od njih nije sramota. A to je vec dovoljna motivacija da se trudim da radim vrlo vrlo dobro.

Ja ne volim sto se samo prica o moralnom i intelektualnom posrtanju drustva. Ja volim kad radis da budes bolji. Mrzim liniju manjeg otpora, mrzim kad povredjujem druge da bi meni bilo lepo. Mrzim da zivim, osecam, mislim, radim, volim napola.

Od njih sam naucila da mora celo. I mora dobro.

Jos-jedan-zimski. Onaj-o-skijanju.

Postoji par specificnosti zbog kojih ja tokom cele godine sanjam tih par dana koje cu provesti na skijanju.

Prvo, ja sam rodjeni antitalenat za sve sportove, osim za skijanje. Bukvalno. To su jedini dani kada sam ja apsolutno okretna, neustrasiva i nesmotana.

Drugo, to su jedini dani kad ja ne razmisljam. Moj mozak uvek radi sto na sat - ali na skijama, ja razmisljam o - skijama. Cisto pitanje egzistencije - ako pomislim na nesto drugo, slomicu se pouzdano.

Trece, meni koja ne podnosim zimu, na planini ona meni ne smeta. Na planini se ne gusim, nemam problema sa plucima, kao da sam normalan nehipohondoraski covek.

Volim sve ono propratno - krofne, fondu, kuvana vina, belinu, miris jelki, kad ti se smrzne nos, cak i kad mrtav umoran nosis skije preko ramena i kad te zuljaju pancirice.

Danas sam skijala na -26, sijalo je sunce i svuda su pustali bozicne pesme. Malo je reci - beyond amazing.

Onaj-o-snegu.

U Kanadi sam vec cetiri meseca i jos uvek nije pao sneg. Provejavalo je nesto malo par puta. Ni temperatura nije pala ispod nule.

Nista od grtal'ce.

I tako sam ja dozivela da zemlju koju sam zamisljala okovanom snegom i ledom ne vidim pobelelu.

No to, manje vise. Dosadna je zima bez snega. Nema nikakvu car. Pootovo sad - sve je okiceno, grad divno ukrasen, jelke i bozicNa muzika na sve strane - a vremenske prilike za neku otuznu ne-zutu jesen.

A ja volim sneg. Volim kad pada da se setam. I kad mi skripi pod nogama. I da se grudvam i smejem. I da se sankam. I da se skijam.

Volim kad ujutro otvorim oci i drvece je belo. Volim kad nema ljudi na ulicama jer vetar duva i nosi i naprezes se da vidis metar ispred sebe.

Volim sve sto cini da disem punim plucima. Sama ili s nekim.

Onaj-o-Gorazdu.

Gorazd (cijeg se prezimena vise ne secam, bilo je petoslovno i zavrsavalo se na, gle cuda, -ić) je bio moj nastanvnik fizickog u osnovnoj.

Nas prvi bliski susret - u cetvrtom razredu, druge nedelje. Ucili smo okret na levo i na desno i na levo krug i on je trazio da mu za domaci napisemo pravila za prste i pete. Od dvadeset devet papirica potpisan - jedan.

-Ko je ovde Arsic? - prodra se iz sve snage.
Ja istupih iz vrste.

I tako, lice u lice - on, gromadina vec u poznim godinama, ali i dalje pun snage i ja, medju najmanjima u odeljenju, zvrk osisan na paž, 30 kila sa krevetom.

Kaze on: kad vec umes da se potpises, aj da vidimo dal umes i da uradis to sto si napisala.

Ja razgorocih malo oci u njega, ali ostadoh na nogama, okretoh se par puta i na levo i na desno.. On ne rece nista, ali osvanula sutradan petica u dnevniku.

Prva, najznacajnija, ona koja nije od uciteljice.

A uciteljica je prenela uredno na roditeljskom sastanku da je on, Gorazd, cije se misljenje u skoli jos uvek visoko cenilo (posle su dosle nove politicke struje, pa je penzionisan) u zbornici rekao kako ce ono minijaturno sa prcastim ustima i velikim ocima da napravi neko cudo u zivotu.

I ostalo mi u secanju, da ga nikad ne razocaram.

U medjuvremenu je shvatio da sam ja sportski antitalenat, sa tri leve noge i jednom levom rukom. Tad sam negde i tu levu ruku polomila pa sam mu se cesce pojavljivala sa medicinskim opravdanjem zasto ja to i to ne smem da radim nego u beloj majci, crnom sortsu i belim patikama.

Posle sam poodrasla i zaokruglila se i on je stalno govorio kako sam od svih "zabetina" (elasticne dece) ja najmanja zaba i kako cu da budem debela i opustena i dzaba mi pamet. Zalosno je odmahivao glavom.

Sreli smo se cetiri godine kasnije. On u penziji, ja u zavrsnoj godini gimnazije.
Maj, Vracar, sedam ujutro, pomalo hladnjikavo. Setao je svoja dva psa.

On je mene prepoznao i podviknuo sto se ne javljam, kakav je to red. Ja se, kao i obicno, prepadoh i odmah zatim jako obradovah.

Pridjem mu, mozda pomalo neprikladno, zagrlim i poljubim svog profesora. Raspitasmo se za najosnovnije i pred kraj razgovora on me upita kuda sam posla. A ja - krenula na jutarnje plivanje.

On se odmaknu dva koraka, pogleda me par sekundi, nasmeja se iz sveg srca i rece i meni ono njegovo cuveno:

"Idi bre, dete, u persun!"

Onaj-dopunski. O-tatinoj-knjizi.

Spominjala sam vec par puta svog muskog roditelja koji otkako je prohodao, a verovatno i pre, nesto smislja i filozofira, a kad nije previse lenj to i zapise.

Elem, doticni je, jelte, pisac i novinar, hvaljen i prehvaljen od blize i sire familije, a s vremena na vreme i od citalacke publike i uvazenih kolega.

Postoji par razloga koji su
doveli do toga da njegova prvorodjena cerka i mezimica, ponos tatinog oka (ja; prim.aut) njegove knjige nikad ne procita.

Tako, na primer, ja volim kad moj tata pise o istoriji. Zna svasta, recnik mu je prilagodjen i svakim novim tekstom se odusevim. Medjutim, ti su tekstovi uglavnom u nekom dodatku, na crno-beloj strani izmedju kulture i oglasa i slicno. Dakle, jako medijski eksponirani. Nema veze, iskopala
bih ja njih da pre toga ne moram da vidim ONO drugo.

Vlada peva na Egzitu, Vlada zavodi Engleskinje, Vlada hara Crnogorskim primorjem, Vlada dise i, u najnovijem naletu, akcije: Ozenimo Vladu i kako da nam Vlada iskoci iz frizidera.

Izvini, tata, oprosti, ali zarad autoriteta ozbiljne individue koji treba da zadrzis, ja se od novina drzim podalje.

A s knjigama je opet zasebna prica. Ja apelujem vec godinama da nadje neku normalnu temu. Ne grobljansku, ne spansku seriju.
Nesto ozbiljno. I lepo. I nesto sto ce podrazumevati da sedne i gadno se potrudi. I da istrazuje i da sroci.

Ovako, ovo sto mu ispadne sa vrha pera, to nije rad, ma koliko se svi zivi odusevljavali.

Ja hocu da on napise nesto sustinski i trajno vredno. Jer njegova cerka (ja; prim.aut) mrzi beletristiku. Nije knjiga za mase.

A vi kad procitate, u martu u izdanju Lagune, "Namig pauka" ili nesto slicno, vi prokomentarisite. Ne verujem neobjektivnim urednicima.



P.s.
Moj otac cesto pise i o meni:
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/PresMagazin/story/190235/Budi%2C+ćerko%2C+tatin+sin.html

I jedan od najboljih njegovih tekstova:
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/PresMagazin/story/165402/Epska+tragedija

Onaj-o-znanju.

Deluje mi vec da ovaj post nece imati ni pocetak ni kraj, skroz u skladu sa mojim mislima.

Razmisljam nesto ovih dana, podstaknuta boravkom u Kanadi, kakvo i koliko znanje nosim sa svog fakulteta.

Jer, vidim ovde, znam svasta. Znam bolje od vecine. Ono sto sam ucila je u mojoj glavi povezano, nadogradjeno, odlicno oblikovano. Lako dodajem i lako izvlacim stare informacije.

A opet, vrlo sam svesna da cu u junu zavrsiti fakultet ne znajuci neke najosnovnije stvari. Ne, stvarno, ja ne znam da koristim finansijski digitron. I nisam se time dalje bavila. Da, ja citam Financial Times i Forbes i Economist i Stiglitza i Krugmana. Ali oni me tome nece uciti.

Kako se desi da se sistemski preskoci deo baze? Da li se ocekuje da ja to sama naucim? Ali, kako da znam da mi to treba pre nego sto za to cujem? Ne, ja sam stvarno mislila da se to podrazumeva.

A za gomilu stvari mogu da se zahvalim urodjenoj radoznalosti. Jer, sramotno je da student finansija ne zna ko je Benjamin Graham. A meni ga za dve i po godine studija niko nije jednom recju spomenuo.

Ja se slazem da je na fakultetu - tvoj rad - ono sto se podrazumeva, a ne samo ocekuje. Da profesori treba da usmeravaju. Jedino, ja smatram da - usmeravaju u pogresnom smeru.
Ka zastarelim teorijama (koje su i dalje neophodne stvarno, bez sarkazma da se razumemo), umesto ka svakodnevici i stvarnom svetu.

Mozda je konacno vreme da utuvim u glavu - najjaci (najvredniji, najuporniji, najsnalazljiviji) samo opstaju.

Onaj-o-odeljenju-iz-gimnazije.

Gimnazija mi je bila sjajan period u zivotu, pogotovo poslednje dve godine. Saznala sam sta je kreon, kupila prve dvanaestice, isla subotom u kinoteku, jednom nedeljno u pozoriste. Provodila van kuce 12 sati dnevno.
Od toga, naravno, najvise u skoli i kaficu do.
Skoro sam procitala blog malo starije osobe o njenom gimnazijskom drustvu. Mi smo bili jedna vrlo specificna i neukalupljiva skupina.

Ja, licno, ruku na srce, bila sam streber. Onaj sto kasni na casove, nije pisao domace ni u osnovnoj, sedi u poslednjoj klupi i nema pojma sta se na casu radi, ali i dalje streber. Onaj sto zna. Uvek i sve.
Ono sto sam prvi put videla kad sam presla na prirodni smer je - jos mnogo takvih. Ocigledno, nismo svi sedeli u poslednjoj klupi, ali smo svi bili, eto tako, nenormalni. Svako u svom svetu - od kosuljica i kragnica, preko rock'n'rolla do estradnih zvezda. Mislim da smo jednom raspravljali - jedna (JEDNA) osoba nije imala nikakav hobi. Bilo je tu balerina, tenisera, kosarkasa, pijanista i gitarista, jezicara (sa po tri-do-pet jezika). Vecina tih ljudi je imala vrlo razvijene drustvene zivote van skole. I, bez izuzetka, svi smo sve znali. Sve je nas zanimalo. U skoli i van nje.
Mi smo raspravljali o ulozi Mojkovacke bitke i kralja Nikole u Prvom svetskom ratu. Mi smo na gradjanskom vaspitanju spontano analizirali Dekarta i Spinozu.
I i dalje bezali grupno na Adu jer je lep dan. I izlazili zajedno i isli na putovanja zajedno i na skijanja i na letovanja. I mrzeli se i ogovarali i voleli i smuvavali i svi u svemu ucestvovali.
Mi smo u odeljenju imali Andreja i Danijela koji su se upoznali u drugoj godini jer je Andrej dolazio parnom, a Danijel neparnim danima. Bukvalno. I izmisljene drugove, Milana Jovanovica i Jovana Milanovica, obojica nevidjeni frajeri.
Ljudi iz mog odeljenja su upisali dobre fakultete. Neki u Beogradu, neki po belom svetu. Imaju svoje univerzume u kojima su novi ljudi.
A i dalje smo nukelus. I druzimo se i volimo se i idemo zajedno u kafanu. Da pijemo rakiju i pevamo Harisa.
I uzivamo u zivotu na nacin na koji mnogi od nasih novih prijatelja ne bi razumeli.
To je bila skupina koja me je izazivala svaki dan - da budem bolja, pametnija, sredjenija, lepsa, da vise znam. Ona koja vuce napred. I nedostaje.

Onaj-o-slavama.

I zasto ih volim :)

Pocela je sezona slava, i i ove godine je propustam i ponovo mi je jako zao.

Nego, ovaj blog sam pocela da pisem jos odavno. Htela sam jednostavno da kazem da mi je slava nesto drago. Religiozni deo ujutro i onaj socijalni deo popodne, ako poenta jeste da se domacin ispostuje i da se ljudi okupe kad vec ne mogu cesce u ovoj groznicavoj brzini kojom zivimo.
Stala sam sa pisanjem jer sam shvatila da mi fali teorijska potpora. Evo sta tata enciklopedija kaze:


Slava jeste autenticni srpski obicaj koji, iako sustinski hriscanski, korene vuce jos iz paganskih vremena. Samo sto su pojedine bogove zamenili hriscanski sveci, pa tako imas da je slovesnki bog Perun nastavio da zivi u liku svetog Ilije i slicno.

Odrzale su se i iz prakticnih razloga tokom robovanja pod Turcima. Naime, Osmanlije nisu zabranjivale verske obicaje Srba (izuzev nekih kao sto je koriscenje zvona na crkvama), pa su praznici i slave bili bogom dani za okupljanje naroda, dogovaranje glavara, slobodno kretanje izmedju sela i tome slicno.

Onaj-o-argumentaciji.

O mom cenjenom muskom roditelju su, otkako ja znam za njega, svasta pricali. Zanimljiva jedna pojava.
Jedino sto nikad nigde nisam cula je da neko, izuzev mene, osporava njegov spisateljaski talenat.

Meni, licno i personalno, koja sam maleni deo doticnog nasledila, nikada nije leglo njegovo koriscenje arhaizama i aorista, moje pisanije je daleko manje nacickano. Oboje smo ljubitelji sustine, samo se meni ona vise svidja neobojena.

Razocaran silno stilskom razlicitoscu starije mu naslednice, moj otac nikada nije bio previse zainteresovan za ono sto pisem. Ruku na srce, ja jos uvek nisam procitala nijednu njegovu knjigu, ali vrlo cenim njegove istorijske reportaze.

Na ono malo sto je procitao, imao je samo dve kritike i obe pamtim kao da mi ih je neko urezao na celo.

Prva je: ne sedaj da bilo sta pises dok dobro ne smislis kako ce to da tece do samog kraja. Spontanost nije odlika dobrih, vec lenjih pisaca i novinara.
Nikada to nisam naucila, iako sam se kako je vreme promicalo, sve vise s njim slagala. Talenat je apsolutno nedovoljan, onim sto pises moras podrobno da se bavis. Danas ja imam neku ideju sta hocu da kazem i na koji nacin, ali i dalje precesto dopustim da misli vode mene, a ne ja njih, pa pravim digresije, lutam stilski i tematski. Jedan od razloga je sto za mene pisanje nije zanimanje, vec ciscenje od misli i nacin da ih oblikujem. Pisanje je za mene sredstvo, a ne cilj, pa se samom tekstu nedovoljno posvecujem.

Druga kritika je daleko znacajnija: NIKAD NIKAD NIKAD ne pisi o necemu sto ne poznajes JAKO JAKO JAKO dobro. Pogotovo ne ako to planiras igde da objavljujes.

I tu sam ja naisla na dilemu. Koliko dugo necim treba da se bavis da bi ga dobro poznavao? Koliko dugo i na koliko velikom znanju treba da baziras svoje misljenje?

Ja i u zivotu, van pisanja, imam problem sa argumentacijom. Moji stavovi su jos uvek nedovoljno definisani i stabilni. Ja ne umem da ih postavim cvrsto tako da odolevaju napadima. Mnogo cesce, a ni to nije nezavidan talenat, ja koristim tudje na dva nacina. Prvo, ja slusam i upijam i ono sto mi se ucini dobrim ugradim u svoje misljenje koje je, dakle, i dalje podlozno promenama. Drugo, pronalazim rupe i mane i ostatak tudjeg misljenja lako obaram argumentima.

Iz rasprava cesto izlazim kao pobednik. U pisanju moji se stavovi raspadaju jer nisu dovoljno stabilni i doreceni. Ja, jos uvek, cesce pitam nego sto pricam.

U kom trenutku cu moci u njih da ugradim dovoljno cvrstine i argumenata da od pocetka stoje stabilno? Da li se to stvarno uci i stice iskustvom ili se s time radjas? Da li su moji stavovi manje vredni i ispravni ako ne umem da ih pravilno iznesem i iskazem? Da li onda uopste treba da pisem?

Bogat recnik i dobra struktura recenice ili teksta su osnova da bude zanimljivo, impresivni na prvi pogled. Ne treba mnogo da se primeti da li je nesto sustinski isprazno. Pogotovo ako je sustina ono zbog cega nesto citas ili, pak, pises.

Onaj-o-telefonskim-razgovorima.

danas.
posle skoro devet meseci.

-ja: hej
-on: hej
-ja: hej
-on: lepo je cuti te

i ja sam se jako jako nasmejala.

on je moj drug iz gimnazije, jedna od onih osoba sa kojom ne moram da se cujem pod obavezom, nego kad zelim. jedna od onih osoba s kojima razgovor tece bez obzira koliko se dugo nismo culi. jedna od onih osoba sa kojom nikad ni nisam provodila previse vremena, a nije ni trebalo. bliskost nastala i ostala.

pricali smo sat i po vremena, okruglo. krenuli smo od kraja. bez sta radis i sta ima kod tebe. vise, o cemu si razmisljao/la ovih dana.
o filmovima, knjigama, socijalnim mrezama, studentskim protestima. gramatici i vremenu. i onim bitnim stvarima koje su vanvremenske, potpuno nevezane za svakodnevicu.

to me je nateralo da se zapitam. koliko samo vremena utrosenog na sve te nebitne razgovore sa sustinski nevaznim za mene ljudima. onih isforsiranih pokusaja da ta konverzacija bar deluje prijatno, iako svi sagovornici znaju da nije. kako naucimo ko zasluzuje nase vreme.

ili ni ne treba da razlucujemo. mozda su oni neophodni da se i dalje iznenadimo vrednoscu one druge strane.

ja sam danas razmisljala. i koristila reci koje sam vec pocela da zaboravljam. i podsetila se kakva sam bila, sta sam zelela da postanem i da bih to i dalje mogla.

-a kako cemo da zavrsimo razgovor?
-pa, pocetkom.
-aj da pricamo o muzici.

http://www.youtube.com/watch?v=qcTBfqmOs5E&NR=1

filmske preporuke vol.1

Iliti, what I've been watching last week :)

kad sam pocela da pisem, bas sam razmisljala kako to da izvedem. elem, bez informacija koje mozete da nadjete na netu (linkovi su tu), samo moji utisci :)

1.Margin Call
"Be First. Be Smarter. Or cheat."

Odlicna, odlicna, odlicna glumacka ekipa. Sjajna gluma. Jeremy Irons. Tacka. Malo prenaglasena radnja, drzao paznju od pocetka od kraj. Meni se jako svideo.
raised some ethical issues. :) obavezna literatura za studente finansija.

http://www.imdb.com/title/tt1615147/
Margin Call Trailer

2. The Ides of March
"Nothing bad happens when you're doing the right thing"

Jos jednom, strava glumci. politicki triler, tipicna holivudska radnja, odlicno odradjen, meni vrlo zanimljiv.

http://www.imdb.com/title/tt1124035/
The Ides of March Trailer 2011 Official movie trailer


3.Crazy, Stupid, Love.
http://www.imdb.com/title/tt1570728/
Crazy Stupid Love - Official Trailer [HD]

atipicna holivudska ljubavna komedija, zapetljano kao spanska serija, Ryan Gosling u odelima od hiljada evra koja mu stoje kao sivena (praznik za oci), malo tradicionalne stare prave iskrene ljubavi u moderno doba :)

4.Horrible bosses
http://www.imdb.com/title/tt1499658/
Horrible Bosses - Official Trailer [HD]

hara blagajnama, mene je smorio, a imao je potencijala u dobroj ideji koja se u nekom trenutku zagubi i postaje jednostavno dosadan. svetao momenat - jennifer aniston - a ja nju inace ne podnosim. izgubljeno vreme.

Onaj-o-sajmu-knjiga.

Vodila sam skoro sa "starim" prijateljem jedan od onih cudnih potpuno besmislenih razgovora o svemu i svacemu, gde su "sve" i "svasta" uglavnom nepovezani. Kod nas se ipak ideja vrednosti svuda provlacila. Preletavsi tako s teme na temu, slucajno se dotakosmo i sajma knjiga.

Doticni je za mene predstavljao vrhunac dozivljaja i radosti kroz citavu osnovnu skolu. Pripremala sam se danima, razmisljajuci kako da ubedim mamu da me vodi, koje bih knjige volela i kako da za iste prikupim sredstva. Kao manja sam bukvalno gutala knjige. Za mene je velika kucna biblioteka i procitane knjige iz nje oduvek bilo nesto znacajno i nezamenjivo za razvoj i uspostavljanje licnosti i pronalazak svog mesta.

Negde na pocetku gimnazije, sajam kao takav sam omrzla. I to je ono o cemu bih danas da pisem. Ne razumem, i nikada necu, tu pomamu, te reke ljudi koje se slivaju u halu i zatim u njoj guraju, laktaju, gaze. Ko tu moze da pronadje knjigu koja ga stvarno zanima, onu od koje nece moci da se odvoji. Pa se onda svi lepe za te "hitove" koje ce moci da pronadju na top-listama svih gradskih knjizara.

Ako je poenta u pronalazenju knjiga kojih vise nema u prodaji, zasto su standovi sa polovnim knjigama uglavnom prazni?
Ako je poenta u nizim cenama, zasto nema ni blizu toliko ljudi ni na Bozicnom ni na Uskrsnjem sajmu?

Nego je poenta, uglavnom, videti i biti vidjen. Reći da si bio jer se tako podrazumeva da citas i da se obrazujes. Kupiti knjige na metar, kao gospodja ministarka. Pojesti pljeskavicu i zamirisati na luk.

Čast izuzecima.

ja*

Meni-zabavno-vol.1

ja tako citam raznorazne stvari i nalecem na razne stvari i sve me zanima. a ovih dana sam vise u italiji, nego u kanadi.

za citati:
http://www.economist.com/node/21534815?fsrc=scn/tw/te/ar/ataleoftwoitalians

za videti:



i za slusati :)

ja*

Onaj-o-tome-zasto-je-jako-vazan-danasnji-dan.

Zato sto sam resila najveci problem koji sam u poslednje vreme imala.

Zato sto su mi u tome pomogli prijatelji toliko da ni sama ne znam cime sam ih zasluzila.

Zato sto sam shvatila da su u zivotu bitni oni koji me stvarno vole. Onako kako treba.

Zato sto posle mnogo vremena oni koji me ne vole kako treba nisu uspeli da me uzruju.

Zato sto sam ponosna na sebe kako sam odreagovala u situaciji koja bi me verovatno jos koliko juce bacila u bedak.

Zato sto sam u stanju da se, nevezano za sebe, radujem tudjoj sreci i patim kad drugi pate.

Zato sto sam sazrela i danas se to videlo.


I one nebitnije stvari:
Zato sto sam danas prvi put u zivotu pala ispit, a nisam se zbog toga pokidala jer sam osecala koliko je to sustinski mala stvar.
Zato sto su mi potvrdili stipendiju.


I zato sto sam zbog svega toga obrisala fejsbuk.

onaj-o-kuvanju-dopunjen.

Baka mi je otkucala i poslala neke recepte.
Na prvoj strani pise:

da lakse krenes stopama svoje majke i prevazidjes svoju babu jer kuvanje je -veliko umece - svake PRAVE , KOMPLETNE, ZENE.

Aj sad da vezbamo.

Onaj-o-kuvanju.

Iliti, kako sam guglovala recepti za pocetnike.

Pomalo je neverovatno kakav je kuvanje za mene bauk. Pogotovo uzevsi u obzir cinjenicu da sam iz kafanske familije u kojoj se kult hrane, a i domacinstva,dobrano ocuvao.

Na primer, kad sam imala pet godina ujak mi je pretio da ce prste da mi odsece ako ne naucim da jedem spagete viljuskom i nozem. I da se samo krilca pileca jedu prstima, za svaku ribu postoji viljuska i noz, eventualno hvataljka. I da supu hvatam kasikom od, a ne ka sebi.
I kako da oljustim jabuku dok je pridrzavam viljuskom, ali to nikad nisam naucila.

Baka me je ucila da peglam. Kosulje, od kragne i rukava, na dole. I pantalone, na crtu.
Mama je insistirala na ciscenju. Do poslednjeg coska.

Ali kuvanje im je nekako svima promaklo. Ujak kaze da od njega ne mogu da ucim jer ide na osecaj, a ne na recept. Baka da moram da krenem od najosnovnijeg, a ona uvek sprema komplikovanije stvari. Mama da sam mnogo spora. Pusti, sine, ja cu na brzaka.

I tako ja za slavu imam zaduzenje da seckam dok ne umrem. Krastavce na identicne minimalne kockice, a da se ne umuljaju, molicu. I da aranziram predjelo. Da dodajem bademe i grozdje uz sireve. I postavim sto. Jer, od malena, hvala Bogu, znam da tanjir ide za debljinu prsta od stola i pod kojim uglom stoji koja casa.

A onda sam pocela da zivim sama. I ni sama ne znam kako jos nisam umrla od gladi. I pocelo je da me zanima.

I, krenem kao svaki duduk, od pocetka. Da kuvam virsle (nauka). I da przim jaja. I przenice.
Kod prvog isprzenog mesa i pirea iz kesice sam vec umrla od srece.
A onda boranija. I pasulj. I prva lazanja. I musaka. I prva torta. I rolat. I pita, sa sirom.

I ne ide lose. I osecaj se valjda ponese iz kuce. Nego su mi interesantne dve stvari. Kako se moji zgrazavaju sto ne umem, iako mi nikad nije pokazao. I kad sam spremala neku pastu za sebe, bzvz, ujak kad je probao uopste nije bio iznenadjen. Bilo mu je najlogicnije da ona mora da bude dobra. Ali je dobio nervni slom kad sam trazila da mi neko konacno objasni razliku izmedju barenja i dinstanja. Gde je to pocelo da se podrazumeva?

I stid. Ono sto ja spremam, ja i jedem. I Mihajlo, al on ne bira ni ovako. Ne znam koliko sam spremna da kuvam za bilo koga drugog. Kao da sam negde u nekom trenutku zaboravila kako je ne znati. Da je ok i uciti. Da sve trazi trud i rad. Da nisam naucena rodjena. Da sam dobra u onom sto radim, zato sto to zelim.

I onda je verovatno lakse reci, ja ne kuvam, ja sam pametna za skolu.

Koja glupost.

Onaj-o-TVOM-mestu.

Razmisljam sad nesto o dalekoj buducnosti. Ne znam iz kog razloga, palo mi je na pamet kako bi to izgledalo kad bih imala svoj, bas svoj, licno svoj stan.
Sta pomislis kad udjes u te prazne zidove koje treba da pretvoris u dom.
Mislim da bih ja usla i rekla:
"Vau."

To je jedna od stvari koju jako iscekujem. Ono kad sam po svom ukusu, karakteru treba nesto da sredis. Da potpuno lici na tebe.
Ne mogu jos da se odlucim sta bi mene predstavljalo.

Kad sam bila manja, zelela sam jako prakticnu, urednu, svedenu, modernu crno-belo sobu. Umesto toga, dobila sam roze zidove, starinske gromadine klasicnog namestaja i krevet sa baldahinom.
And I loved it.
Totally.

Ponekad pomislim da to sto u meni zivi dvostruka licnost verovatno i jeste znak da jos uvek sazrevam.
I jos uvek nisam sigurna sta zapravo hocu.
Ali, cinjenica da se dvoumim, a ne petoumim, da sam pod uticajem dve, a ne sedam struja, koliko god one sustinski razlicite bile, govori mi da sam negde na pravom putu. Ne mislim da cu napraviti miks, previse je nepomirivo, mislim da cu se vremenom jednostavno spontano odluciti. Cak vec naslucujem ka cemu naginjem. A moze i da bude sukcesivno.

I tako. Stan dok sam mlada. Ogromni prozori, mnogo svetla, svedeni elegantni namestaj u hladnijim tonovima, malo detalja, crno-bele fotografije.

Stan, a mozda i kuca, kad jos malo porastem. Mnogo drveta. Starinski tezak klasican namestaj. Ulja na platnu, mnogo knjiga na policama, ogromni lusteri, teski stoljnjaci, svilene posteljine. I dalje ogromni prozori, mnogo svetla da otvore prostor (bacene ogromne pare na uvek razvucene preskupe zavese).

Velika kuhinja, u svakom slucaju, ona u kojoj cu uzivati da provodim vreme. Ali o kuvanju, drugi put.

I eto, udjem u svoj prvi stan i ispunjena sam i presrecna, a moze da se desi (i vrlo je verovatno) da ne budem imala para za bilo sta osim vrece za spavanje. Ali u njoj moze da se za pocetak sanja.

A mozes i da budes realan.

"Vau.
Koliko ciscenja."

Onaj-o-kisi. Opet.

Mozda mi je kisa najinspirativnija tema ikad. Pisala sam pismene zadatke o njoj, i one vezane za jesen i one manje vezane za jesen, tvitove, statuse i blogove.
Mnogo sam puta cula da je to vezano za karakter. Moguce. Ali to STA je vezano zavisi mnogo od perspektive. Za mene kisa nije asocijacija na sumornost i umrtvljenost i depresiju.

Volim prolecni pljusak. Gledam kroz prozor i izgleda kao da nikad nece stati i da se nebo otovorilo, a samo je provala oblaka i u roku od dva sata kao da se nista nije dogodilo. I kad pokisnes, pa udjes u kucu i protreses mokru kosu i nasmejes se, pa kazes "Stiglo prolece":

Volim letnji pljusak. Kad u roku od dva minuta budes mokar do gole koze, a ionako si vec oskudno obucen i svi trce i smeju se jer je razbila monotoniju i oterala paklenu vrucinu. I volim onu sparinu posle iako pomalo gusi jer znas da ce uskoro proci, a dasak vetra ce bar malo potrajati.

Volim kad u jesen kisa pada danima. Volim tada da citam i da razmisljam i da budem setna i da dremam i da navucem gumene cizme i odem da se setam jer me hladan vazduh i zvuk kapi na kisobranu bude i, zapravo, cine zivljom.

A u zimu ne volim kisu. U zimu volim sneg. Al otom potom.

"

Teske se kise spremaju, kroz tvoj se prozor samo jablani vide, nad gradom munje sjevaju, uzalud pitas ko ide...

"

A ovo je iz Milan(ovc)a... uvek aktuelno:

Pada kisa, drugi put otkako sam dosla. Valjda da oznaci novu promenu.

Oduvek sam obozavala kisu.

Prvo, zvuk dok udara u sims. Smirujuc i opustajuc.

Drugo, kad tece niz lice. Kad tece niz ulice. Kao da spira sve. Osecanja. Secanja.

Tapkanje po baricama. Jer vraca u detinjstvo.

Crno nebo koje se kasnije razvedri. Kao da se sve lose skupi i onda samo raspuhne.

I na kraju, duga... Koja uvek dodje posle...

Isto kao u zivotu...

Onaj-o-toleranciji.

Moja tetka, advokat, specijalista za ljudska prava sa dva mastera, podrzava zakon donet u Francuskoj o zabrani feredze.
Kaze, za zenu je ponizavajuce da skriva lice. Neka je to njihova religija, neka su to njihovi obicaji, ali kad svesno odluce da se presele u drugi svet, nek prihvate obicaje tog sveta.

Za mene je "francuski slucaj" klasicno suzbijanje ljudskih prava. Ako i prihvatim tezu da je zapadna kultura najbolja jer je najtolerantnija, a tezi se maksimalnoj toleranciji, cemu zabrane? Zar onda ne treba da dopustimo slobodu odluke - prihvatanja i postovanja religije?
Strasno mi smeta to ocekivanje da se svet prilagodi "nama". Mozda postujemo prava zena i homoseksualaca, ali kada je rec o sustinskom, a ne zvanicnom, postovanju tudjih vera i misljenja, nesto zataji. Ne, nama nije jasno zasto Indijci ne sisaju kosu i zasto Muslimanke nose maramu preko glave.
Pogotovo za islam, kao glavni razlog nepostovanja uzima se dzihad. Ne mozemo postovati religiju koja propagira rat. Snovi o arapskim osvajanjima utihnuli su negde u 15om veku. Koliko je ratova od tada "moderan i miroljubiv" zapadni svet vodio?

A onda, s druge strane, Iranska glumica je pre par dana osudjena na 100 udaraca bicem i godinu dana u zatvoru jer je odigrala "preslobodnu" ulogu. I ja sam zgrozena. I zbunjena.

Svet treba da se menja. Samo je pitanje ko ce da odredi kako. Totalna tolerancija ne treba da bude krajnji cilj. Treba da postoje granice. Ko ce da ih odredi?

I onda, o homoseksualcima. Sta ce im parada? Ako je to osnovno ljudsko pravo, sta tu ima da se paradira i propagira? Mene ne zanima s kim se ko vencava. Ne verujem u kraj populacije jer nije imao ko da pravi i radja decu. Ali odakle im pravo da usvajaju? Da namecu deci nesto sto ako i jeste prirodni instinkt, nije prirodno stanje? I, vecita dilema izmedju sirotista i bilo kakve porodice?

Za mene je gej parada i zabranjivanje feredze hir i luksuz. Hajde da stvarno, sustinski, resavamo glad. I bolest.

Onaj-o-daljini.

Mislila sam da cu saznati sve o daljini kad se preselim u Milano. Onda se ispostavilo da se nista drasticno nije desilo. Cula sam se i vidjala s ljudima isto kao da sam tu. Mozda i cesce.

Kad sam sletela u Toronto, u sekundi mi se zaledilo srce. Deset hiljada kilometara i pet i po meseci. Ne odrzava se bliskost preko interneta.

Sa mojima se retko cujem. Tek toliko da sam dobro, da su dobro. Jer je meni tako lakse. Jer mi nedostaju. Prijatelji pisu. Pisu, jer to tako treba. Pisu jer nedostajem.

Meni oni nedostaju mnogo vise. Dani su ispunjeniji, gomila novih stvari, ali mi fale ljudi s kojima to da podelim. Stalno mi pada na pamet: Ovi izlasci su bas po Natalijinom ukusu. Sad bi Roman nesto prokomentarisao. Aaa, Tamara bi poludela za ovim mindjusama. Jelka bi se smejala sto ne koriste parfem

Ja pisem manje. Totalno zbunjena, plasim se da bi ono sto napisem bilo mnogo praznije nego ono sto zelim da kazem.

Znam ja da se prijateljstva, ljubavi, poznanstva nece izgubiti. Sve sto treba da traje, uvek se zadrzi. Ono sto nestane, nestalo bi i da zivim u istoj ulici.

Stalno se setim jedne recenice iz neke od "morskih" knjiga moje mame koju sam procitala pre nekoliko godina i zapamtila, kao da sam znala da ce mi zatrebati, a i sire je primenjiva:

"Daljina je za ljubav kao vetar za vatru: gasi slabu, a raspiruje jaku"
Tomas Sancez, Dan pcela

Onaj-o-Torontu.

Ne znam ni sama zasto sam tacno dosla u Toronto. Proces razmisljanja je tekao nekako ovako.

-Jao, razmena, super iskustvo, vau.
Mama me je podsetila da ja ne volim promene. Tata mi je rekao da ja previse volim svoj zivot.

-Jao, idem u Barselonu. Da vezbam spanski i budem u gradu koji volim
Baka se obradovala sto je blizu. Tamara je htela da dodje.

-Jao, a mozda bih ipak mogla negde dalje. Sjajna prilika da upoznam Ameriku.
Mihajlo je prevrnuo ocima.
   -Ti mrzis Ameriku.
   -Eto prilike da je zavolim.

-Jao, a da idem u Los Andjeles. Imacu najduze leto u zivotu.
Niko vise nije imao reakciju. Samo idi negde vec jednom.

-I onda sam na listu zelja stavila Toronto. Da bude, a i ne bude Amerika.

Toronto je potpuno drugaciji od svega na sta sam navikla, zima je, ne prica se spanski i nije blizu.
Sve ono sto nisam zelela.

Toronto je prelep grad. Sve je precisto i preulickano, prepuno drveca i cveca, jako negovano, kao sa filmova. Kuce su ogromne, dvorista su sredjena. Centar Toronta u soliterima je, za mene, fascinantan, pogotovo uvece, pod svetlima.

Toronto je grad raznolikosti. Tu najmanje ima Kanadjana, kao svet u malom. Kineza, Indijaca, Evropljana, Hispanaca. Grcki kraj, Italijanska cetvrt, Chinatown. I to, za razliku od SAD, zapravo funkcionise. Oni su vaspitavani i skolovani od detinjstva kao maksimalno tolerantni.

Toronto je grad pravila. Sve ide onako kako bi trebalo. Ljudi stoje u redovima, najvece raskrsnice funkcionisu i kad ne rade semafori, ne ustupa se mesto trudnici.

Toronto je grad robota. Sve tece po tacno utvrdjenom rasporedu. Nema spontanosti i nema ludosti.


I meni fali da me neko opsuje kad ga nagazim iz sve snage, jer, ne, nije u redu i ne, necu da mi se nasmejes.

Onaj-o-Dobrici.

Tako nekako posvecena sebi u poslednje vreme, imala sam zivaca i zelje da se bavim temom koja je mnogo vise uzdrmala sve te beogradske-urbane-prodemokratske i liberalne-licnosti nego normalan svet:
Dobrica i Nobel.
Pa kad sam vec gubila vreme na formiranje misljenja, red bi bio da ga i podelim.
Elem, moderna srpska javnost se smeska zato sto se neko setio da se, kanda, podsmehne Dobrici.
A ko je zapravo neko i kome se zapravo podsmehnuo, slabije se po carsiji pita.
Prva stvar koja je meni u celoj stvari bitna jeste da je gospodin Cosic uopste bio nominovan. On, kao poslednja preostala (ziva i na slobodi) slika i prilika "onog" rezima koji je "Srbiju u crno zavio" je od strane zapadnog sveta (!) nominovan za i dalje prestiznu nagradu (bez obzira sta on, a i mnogi drugi, o njoj mislio).
I opet se pokazalo da su negde poremecene teze. Umesto da se na tome maksimalno potencira kao pokazatelju da i u najcrnjem ima belog, neko se nasao da se napravi pametan, da podseti svet ko je ko i sta je sta u Srbiji. Pa zar smo mi jedini koji ne znaju kako se stvara slika o sebi i jos nismo naucili sta se prica, a sta se gura pod tepih. Tj, ko to jos nije naucio nego vraca na naslove strane ono sto bi drugi, kad mi vec ne smemo, trebalo da zaborave. Ko pise sa takvom ogorcenoscu?

I sve to bez uplitanja u politicko delovanje doticnog koji nikad nece dobiti Nobelovu nagradu jer ona jeste politicki orijentisana. A kakav je opus Vreme smrti, Koreni i Deobe, vreme ce pokazati.

Onaj-o-writing-again.

Pricala sam sa Masom na temu onog cudnog raspolozenja koje nam se uvek nekako javi u jesen. Nije monotonija, to je melanholija i ti fazoni, trice i sve ostalo. Ono kad uglavnom imam svasta da kazem, a u stvari mi se ne prica ni sa kim i onda tako mislim i mislim, a sve u vetar.
-A ti pisi, kaze mi Masa.
i ja se zamislim i shvatim da ja, u stvari, stalno nesto pisem. Beleske, sticky notes, mailove i tvitove. A nekad sam i blogovala. pa sam procitala sta sam pisala. I resila.
Da Milanovac ostane gde jeste, kao spomenar :)
A da ono sto sam pisala u medjuvremenu bude ipak samo za moje oci.
I da pisem ponovo.
Welcome home.