Vodila sam skoro sa "starim" prijateljem jedan od onih cudnih potpuno besmislenih razgovora o svemu i svacemu, gde su "sve" i "svasta" uglavnom nepovezani. Kod nas se ipak ideja vrednosti svuda provlacila. Preletavsi tako s teme na temu, slucajno se dotakosmo i sajma knjiga.
Doticni je za mene predstavljao vrhunac dozivljaja i radosti kroz citavu osnovnu skolu. Pripremala sam se danima, razmisljajuci kako da ubedim mamu da me vodi, koje bih knjige volela i kako da za iste prikupim sredstva. Kao manja sam bukvalno gutala knjige. Za mene je velika kucna biblioteka i procitane knjige iz nje oduvek bilo nesto znacajno i nezamenjivo za razvoj i uspostavljanje licnosti i pronalazak svog mesta.
Negde na pocetku gimnazije, sajam kao takav sam omrzla. I to je ono o cemu bih danas da pisem. Ne razumem, i nikada necu, tu pomamu, te reke ljudi koje se slivaju u halu i zatim u njoj guraju, laktaju, gaze. Ko tu moze da pronadje knjigu koja ga stvarno zanima, onu od koje nece moci da se odvoji. Pa se onda svi lepe za te "hitove" koje ce moci da pronadju na top-listama svih gradskih knjizara.
Ako je poenta u pronalazenju knjiga kojih vise nema u prodaji, zasto su standovi sa polovnim knjigama uglavnom prazni?
Ako je poenta u nizim cenama, zasto nema ni blizu toliko ljudi ni na Bozicnom ni na Uskrsnjem sajmu?
Nego je poenta, uglavnom, videti i biti vidjen. Reći da si bio jer se tako podrazumeva da citas i da se obrazujes. Kupiti knjige na metar, kao gospodja ministarka. Pojesti pljeskavicu i zamirisati na luk.
Čast izuzecima.
ja*
No comments:
Post a Comment