Onaj-o-TVOM-mestu.

Razmisljam sad nesto o dalekoj buducnosti. Ne znam iz kog razloga, palo mi je na pamet kako bi to izgledalo kad bih imala svoj, bas svoj, licno svoj stan.
Sta pomislis kad udjes u te prazne zidove koje treba da pretvoris u dom.
Mislim da bih ja usla i rekla:
"Vau."

To je jedna od stvari koju jako iscekujem. Ono kad sam po svom ukusu, karakteru treba nesto da sredis. Da potpuno lici na tebe.
Ne mogu jos da se odlucim sta bi mene predstavljalo.

Kad sam bila manja, zelela sam jako prakticnu, urednu, svedenu, modernu crno-belo sobu. Umesto toga, dobila sam roze zidove, starinske gromadine klasicnog namestaja i krevet sa baldahinom.
And I loved it.
Totally.

Ponekad pomislim da to sto u meni zivi dvostruka licnost verovatno i jeste znak da jos uvek sazrevam.
I jos uvek nisam sigurna sta zapravo hocu.
Ali, cinjenica da se dvoumim, a ne petoumim, da sam pod uticajem dve, a ne sedam struja, koliko god one sustinski razlicite bile, govori mi da sam negde na pravom putu. Ne mislim da cu napraviti miks, previse je nepomirivo, mislim da cu se vremenom jednostavno spontano odluciti. Cak vec naslucujem ka cemu naginjem. A moze i da bude sukcesivno.

I tako. Stan dok sam mlada. Ogromni prozori, mnogo svetla, svedeni elegantni namestaj u hladnijim tonovima, malo detalja, crno-bele fotografije.

Stan, a mozda i kuca, kad jos malo porastem. Mnogo drveta. Starinski tezak klasican namestaj. Ulja na platnu, mnogo knjiga na policama, ogromni lusteri, teski stoljnjaci, svilene posteljine. I dalje ogromni prozori, mnogo svetla da otvore prostor (bacene ogromne pare na uvek razvucene preskupe zavese).

Velika kuhinja, u svakom slucaju, ona u kojoj cu uzivati da provodim vreme. Ali o kuvanju, drugi put.

I eto, udjem u svoj prvi stan i ispunjena sam i presrecna, a moze da se desi (i vrlo je verovatno) da ne budem imala para za bilo sta osim vrece za spavanje. Ali u njoj moze da se za pocetak sanja.

A mozes i da budes realan.

"Vau.
Koliko ciscenja."