Onaj-o-roditeljima-i-jos-ponecemu.

Moja majka je danas na jedan telefonski poziv presla 600km i stigla do pola Evrope jer je njena cerka zbog ledene kise u Torontu zakasnila na konekciju do Budimpeste i ostala zaglavljena u Minhenu.

Moj ocuh (koga dozivljavam kao oca, a ova rec je tu samo da pojasni srodstvo) je od mog prvog izlaska pa do dana kad sam polozila voznju - svaki, ali svaki put dolazio po mene na bilo koje mesto, u bilo koje doba.

Otkako sam pocela da vozim, jedan od njih dvoje, opet - svaki put, ceka budan da se vratim kuci.

Moja baka nije brinula o tome da li sam jela ili napisala domaci, to se od mene ocekivalo i podrazunevalo, ali je godinama mucilo kakvu cu socijalnu i emocionalnu inteligenciju razviti. Da li cu znati da steknem, cuvam i sacuvam dostojanstvo, ponos i reputaciju.

Ujak me je naterao da probam razan alkohol, da vidim sta mi se svidja i sta mi prija. Da nikad ne posrcem pijana po ulici. Da imam meru.

Ujna me je naucila da mazem nokte i cupam obrve. Tetka da kuvam i kako da biram momke.

Tata me je ucio - da me zanima i da svasta znam. Pridavao je paznju nekim drugim vrednostima, mozda zapostavljenim u svakodnevnom zivotu.

Ja sam neko kome je svaki dan njegovog zivota posvecivano jako mnogo paznje. Da li sam od mnogo babica ispala kilava, ne znam. Da li sam razmazena - svakako.

Ali ono na sta sam ponosna i zbog cega ovo pisem, ma kako se to u danasnjem drustvu osporavalo kao nesamostalnost - ja svoje postupke merim prema njima. I uvek cu. Ne da ih slepo slusam, ne cak ni da radim nesto s cim ce oni da se slazu. Jednostavno da iza svega sto uradim stojim podignute glave. Da me od njih nije sramota. A to je vec dovoljna motivacija da se trudim da radim vrlo vrlo dobro.

Ja ne volim sto se samo prica o moralnom i intelektualnom posrtanju drustva. Ja volim kad radis da budes bolji. Mrzim liniju manjeg otpora, mrzim kad povredjujem druge da bi meni bilo lepo. Mrzim da zivim, osecam, mislim, radim, volim napola.

Od njih sam naucila da mora celo. I mora dobro.

Jos-jedan-zimski. Onaj-o-skijanju.

Postoji par specificnosti zbog kojih ja tokom cele godine sanjam tih par dana koje cu provesti na skijanju.

Prvo, ja sam rodjeni antitalenat za sve sportove, osim za skijanje. Bukvalno. To su jedini dani kada sam ja apsolutno okretna, neustrasiva i nesmotana.

Drugo, to su jedini dani kad ja ne razmisljam. Moj mozak uvek radi sto na sat - ali na skijama, ja razmisljam o - skijama. Cisto pitanje egzistencije - ako pomislim na nesto drugo, slomicu se pouzdano.

Trece, meni koja ne podnosim zimu, na planini ona meni ne smeta. Na planini se ne gusim, nemam problema sa plucima, kao da sam normalan nehipohondoraski covek.

Volim sve ono propratno - krofne, fondu, kuvana vina, belinu, miris jelki, kad ti se smrzne nos, cak i kad mrtav umoran nosis skije preko ramena i kad te zuljaju pancirice.

Danas sam skijala na -26, sijalo je sunce i svuda su pustali bozicne pesme. Malo je reci - beyond amazing.

Onaj-o-snegu.

U Kanadi sam vec cetiri meseca i jos uvek nije pao sneg. Provejavalo je nesto malo par puta. Ni temperatura nije pala ispod nule.

Nista od grtal'ce.

I tako sam ja dozivela da zemlju koju sam zamisljala okovanom snegom i ledom ne vidim pobelelu.

No to, manje vise. Dosadna je zima bez snega. Nema nikakvu car. Pootovo sad - sve je okiceno, grad divno ukrasen, jelke i bozicNa muzika na sve strane - a vremenske prilike za neku otuznu ne-zutu jesen.

A ja volim sneg. Volim kad pada da se setam. I kad mi skripi pod nogama. I da se grudvam i smejem. I da se sankam. I da se skijam.

Volim kad ujutro otvorim oci i drvece je belo. Volim kad nema ljudi na ulicama jer vetar duva i nosi i naprezes se da vidis metar ispred sebe.

Volim sve sto cini da disem punim plucima. Sama ili s nekim.

Onaj-o-Gorazdu.

Gorazd (cijeg se prezimena vise ne secam, bilo je petoslovno i zavrsavalo se na, gle cuda, -ić) je bio moj nastanvnik fizickog u osnovnoj.

Nas prvi bliski susret - u cetvrtom razredu, druge nedelje. Ucili smo okret na levo i na desno i na levo krug i on je trazio da mu za domaci napisemo pravila za prste i pete. Od dvadeset devet papirica potpisan - jedan.

-Ko je ovde Arsic? - prodra se iz sve snage.
Ja istupih iz vrste.

I tako, lice u lice - on, gromadina vec u poznim godinama, ali i dalje pun snage i ja, medju najmanjima u odeljenju, zvrk osisan na paž, 30 kila sa krevetom.

Kaze on: kad vec umes da se potpises, aj da vidimo dal umes i da uradis to sto si napisala.

Ja razgorocih malo oci u njega, ali ostadoh na nogama, okretoh se par puta i na levo i na desno.. On ne rece nista, ali osvanula sutradan petica u dnevniku.

Prva, najznacajnija, ona koja nije od uciteljice.

A uciteljica je prenela uredno na roditeljskom sastanku da je on, Gorazd, cije se misljenje u skoli jos uvek visoko cenilo (posle su dosle nove politicke struje, pa je penzionisan) u zbornici rekao kako ce ono minijaturno sa prcastim ustima i velikim ocima da napravi neko cudo u zivotu.

I ostalo mi u secanju, da ga nikad ne razocaram.

U medjuvremenu je shvatio da sam ja sportski antitalenat, sa tri leve noge i jednom levom rukom. Tad sam negde i tu levu ruku polomila pa sam mu se cesce pojavljivala sa medicinskim opravdanjem zasto ja to i to ne smem da radim nego u beloj majci, crnom sortsu i belim patikama.

Posle sam poodrasla i zaokruglila se i on je stalno govorio kako sam od svih "zabetina" (elasticne dece) ja najmanja zaba i kako cu da budem debela i opustena i dzaba mi pamet. Zalosno je odmahivao glavom.

Sreli smo se cetiri godine kasnije. On u penziji, ja u zavrsnoj godini gimnazije.
Maj, Vracar, sedam ujutro, pomalo hladnjikavo. Setao je svoja dva psa.

On je mene prepoznao i podviknuo sto se ne javljam, kakav je to red. Ja se, kao i obicno, prepadoh i odmah zatim jako obradovah.

Pridjem mu, mozda pomalo neprikladno, zagrlim i poljubim svog profesora. Raspitasmo se za najosnovnije i pred kraj razgovora on me upita kuda sam posla. A ja - krenula na jutarnje plivanje.

On se odmaknu dva koraka, pogleda me par sekundi, nasmeja se iz sveg srca i rece i meni ono njegovo cuveno:

"Idi bre, dete, u persun!"

Onaj-dopunski. O-tatinoj-knjizi.

Spominjala sam vec par puta svog muskog roditelja koji otkako je prohodao, a verovatno i pre, nesto smislja i filozofira, a kad nije previse lenj to i zapise.

Elem, doticni je, jelte, pisac i novinar, hvaljen i prehvaljen od blize i sire familije, a s vremena na vreme i od citalacke publike i uvazenih kolega.

Postoji par razloga koji su
doveli do toga da njegova prvorodjena cerka i mezimica, ponos tatinog oka (ja; prim.aut) njegove knjige nikad ne procita.

Tako, na primer, ja volim kad moj tata pise o istoriji. Zna svasta, recnik mu je prilagodjen i svakim novim tekstom se odusevim. Medjutim, ti su tekstovi uglavnom u nekom dodatku, na crno-beloj strani izmedju kulture i oglasa i slicno. Dakle, jako medijski eksponirani. Nema veze, iskopala
bih ja njih da pre toga ne moram da vidim ONO drugo.

Vlada peva na Egzitu, Vlada zavodi Engleskinje, Vlada hara Crnogorskim primorjem, Vlada dise i, u najnovijem naletu, akcije: Ozenimo Vladu i kako da nam Vlada iskoci iz frizidera.

Izvini, tata, oprosti, ali zarad autoriteta ozbiljne individue koji treba da zadrzis, ja se od novina drzim podalje.

A s knjigama je opet zasebna prica. Ja apelujem vec godinama da nadje neku normalnu temu. Ne grobljansku, ne spansku seriju.
Nesto ozbiljno. I lepo. I nesto sto ce podrazumevati da sedne i gadno se potrudi. I da istrazuje i da sroci.

Ovako, ovo sto mu ispadne sa vrha pera, to nije rad, ma koliko se svi zivi odusevljavali.

Ja hocu da on napise nesto sustinski i trajno vredno. Jer njegova cerka (ja; prim.aut) mrzi beletristiku. Nije knjiga za mase.

A vi kad procitate, u martu u izdanju Lagune, "Namig pauka" ili nesto slicno, vi prokomentarisite. Ne verujem neobjektivnim urednicima.



P.s.
Moj otac cesto pise i o meni:
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/PresMagazin/story/190235/Budi%2C+ćerko%2C+tatin+sin.html

I jedan od najboljih njegovih tekstova:
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/PresMagazin/story/165402/Epska+tragedija

Onaj-o-znanju.

Deluje mi vec da ovaj post nece imati ni pocetak ni kraj, skroz u skladu sa mojim mislima.

Razmisljam nesto ovih dana, podstaknuta boravkom u Kanadi, kakvo i koliko znanje nosim sa svog fakulteta.

Jer, vidim ovde, znam svasta. Znam bolje od vecine. Ono sto sam ucila je u mojoj glavi povezano, nadogradjeno, odlicno oblikovano. Lako dodajem i lako izvlacim stare informacije.

A opet, vrlo sam svesna da cu u junu zavrsiti fakultet ne znajuci neke najosnovnije stvari. Ne, stvarno, ja ne znam da koristim finansijski digitron. I nisam se time dalje bavila. Da, ja citam Financial Times i Forbes i Economist i Stiglitza i Krugmana. Ali oni me tome nece uciti.

Kako se desi da se sistemski preskoci deo baze? Da li se ocekuje da ja to sama naucim? Ali, kako da znam da mi to treba pre nego sto za to cujem? Ne, ja sam stvarno mislila da se to podrazumeva.

A za gomilu stvari mogu da se zahvalim urodjenoj radoznalosti. Jer, sramotno je da student finansija ne zna ko je Benjamin Graham. A meni ga za dve i po godine studija niko nije jednom recju spomenuo.

Ja se slazem da je na fakultetu - tvoj rad - ono sto se podrazumeva, a ne samo ocekuje. Da profesori treba da usmeravaju. Jedino, ja smatram da - usmeravaju u pogresnom smeru.
Ka zastarelim teorijama (koje su i dalje neophodne stvarno, bez sarkazma da se razumemo), umesto ka svakodnevici i stvarnom svetu.

Mozda je konacno vreme da utuvim u glavu - najjaci (najvredniji, najuporniji, najsnalazljiviji) samo opstaju.