Moja majka je danas na jedan telefonski poziv presla 600km i stigla do pola Evrope jer je njena cerka zbog ledene kise u Torontu zakasnila na konekciju do Budimpeste i ostala zaglavljena u Minhenu.
Moj ocuh (koga dozivljavam kao oca, a ova rec je tu samo da pojasni srodstvo) je od mog prvog izlaska pa do dana kad sam polozila voznju - svaki, ali svaki put dolazio po mene na bilo koje mesto, u bilo koje doba.
Otkako sam pocela da vozim, jedan od njih dvoje, opet - svaki put, ceka budan da se vratim kuci.
Moja baka nije brinula o tome da li sam jela ili napisala domaci, to se od mene ocekivalo i podrazunevalo, ali je godinama mucilo kakvu cu socijalnu i emocionalnu inteligenciju razviti. Da li cu znati da steknem, cuvam i sacuvam dostojanstvo, ponos i reputaciju.
Ujak me je naterao da probam razan alkohol, da vidim sta mi se svidja i sta mi prija. Da nikad ne posrcem pijana po ulici. Da imam meru.
Ujna me je naucila da mazem nokte i cupam obrve. Tetka da kuvam i kako da biram momke.
Tata me je ucio - da me zanima i da svasta znam. Pridavao je paznju nekim drugim vrednostima, mozda zapostavljenim u svakodnevnom zivotu.
Ja sam neko kome je svaki dan njegovog zivota posvecivano jako mnogo paznje. Da li sam od mnogo babica ispala kilava, ne znam. Da li sam razmazena - svakako.
Ali ono na sta sam ponosna i zbog cega ovo pisem, ma kako se to u danasnjem drustvu osporavalo kao nesamostalnost - ja svoje postupke merim prema njima. I uvek cu. Ne da ih slepo slusam, ne cak ni da radim nesto s cim ce oni da se slazu. Jednostavno da iza svega sto uradim stojim podignute glave. Da me od njih nije sramota. A to je vec dovoljna motivacija da se trudim da radim vrlo vrlo dobro.
Ja ne volim sto se samo prica o moralnom i intelektualnom posrtanju drustva. Ja volim kad radis da budes bolji. Mrzim liniju manjeg otpora, mrzim kad povredjujem druge da bi meni bilo lepo. Mrzim da zivim, osecam, mislim, radim, volim napola.
Od njih sam naucila da mora celo. I mora dobro.
No comments:
Post a Comment