Kraj godine. Mrzim novogodisnju euforiju, cesto me depresira, izaziva mi osecaj praznine.
U Istambulu sam i zaljubila sam se. Mesavina mirisa i ukusa. Sok od nara, djevrek, tulubme, kebab, ratluk, vruc caj i pecen kesten.
Staro i novo, obicno i velelepno, bljestavo i svedeno.
Padala je kisa, a grad je blistao.
Ljudi se smeju, raduju ti se. Uvlace u restorane i prodavnice, cenjkaju i na kraju, bez obzira na ishod kupovine, zele zdravlje.
Pre par dana na letu Toronto-Minhen procitala sam Lausevica. A nisam bila sigurna da li sam zelela. Volela sam njegove uloge i tugovala nad njegovom sudbinom i pre nego sto je dosao u centar paznje sirokih narodnih masa.
Knjiga mi se mnogo dopala. Dopalo mi se sto je pismen i svasta zna, sto uvlaci u misli i osecanja, sto se ogoljava.
Odgledala sam The Debt sa Helen Mirren, ona standardno sjajna, film zanimljiv, neuobicajen.
Trenutno, aerodrom. Na krilu Saramago; Smrt i njeni hirovi. Na licu tragovi mamurluka. U glavi pokusaj da pobegnem od razocarenja koje me probada u svakom prigodnom momentu. Koze su za sisanje.
No comments:
Post a Comment