Deluje mi vec da ovaj post nece imati ni pocetak ni kraj, skroz u skladu sa mojim mislima.
Razmisljam nesto ovih dana, podstaknuta boravkom u Kanadi, kakvo i koliko znanje nosim sa svog fakulteta.
Jer, vidim ovde, znam svasta. Znam bolje od vecine. Ono sto sam ucila je u mojoj glavi povezano, nadogradjeno, odlicno oblikovano. Lako dodajem i lako izvlacim stare informacije.
A opet, vrlo sam svesna da cu u junu zavrsiti fakultet ne znajuci neke najosnovnije stvari. Ne, stvarno, ja ne znam da koristim finansijski digitron. I nisam se time dalje bavila. Da, ja citam Financial Times i Forbes i Economist i Stiglitza i Krugmana. Ali oni me tome nece uciti.
Kako se desi da se sistemski preskoci deo baze? Da li se ocekuje da ja to sama naucim? Ali, kako da znam da mi to treba pre nego sto za to cujem? Ne, ja sam stvarno mislila da se to podrazumeva.
A za gomilu stvari mogu da se zahvalim urodjenoj radoznalosti. Jer, sramotno je da student finansija ne zna ko je Benjamin Graham. A meni ga za dve i po godine studija niko nije jednom recju spomenuo.
Ja se slazem da je na fakultetu - tvoj rad - ono sto se podrazumeva, a ne samo ocekuje. Da profesori treba da usmeravaju. Jedino, ja smatram da - usmeravaju u pogresnom smeru.
Ka zastarelim teorijama (koje su i dalje neophodne stvarno, bez sarkazma da se razumemo), umesto ka svakodnevici i stvarnom svetu.
Mozda je konacno vreme da utuvim u glavu - najjaci (najvredniji, najuporniji, najsnalazljiviji) samo opstaju.
No comments:
Post a Comment