Onaj-o-Gorazdu.

Gorazd (cijeg se prezimena vise ne secam, bilo je petoslovno i zavrsavalo se na, gle cuda, -ić) je bio moj nastanvnik fizickog u osnovnoj.

Nas prvi bliski susret - u cetvrtom razredu, druge nedelje. Ucili smo okret na levo i na desno i na levo krug i on je trazio da mu za domaci napisemo pravila za prste i pete. Od dvadeset devet papirica potpisan - jedan.

-Ko je ovde Arsic? - prodra se iz sve snage.
Ja istupih iz vrste.

I tako, lice u lice - on, gromadina vec u poznim godinama, ali i dalje pun snage i ja, medju najmanjima u odeljenju, zvrk osisan na paž, 30 kila sa krevetom.

Kaze on: kad vec umes da se potpises, aj da vidimo dal umes i da uradis to sto si napisala.

Ja razgorocih malo oci u njega, ali ostadoh na nogama, okretoh se par puta i na levo i na desno.. On ne rece nista, ali osvanula sutradan petica u dnevniku.

Prva, najznacajnija, ona koja nije od uciteljice.

A uciteljica je prenela uredno na roditeljskom sastanku da je on, Gorazd, cije se misljenje u skoli jos uvek visoko cenilo (posle su dosle nove politicke struje, pa je penzionisan) u zbornici rekao kako ce ono minijaturno sa prcastim ustima i velikim ocima da napravi neko cudo u zivotu.

I ostalo mi u secanju, da ga nikad ne razocaram.

U medjuvremenu je shvatio da sam ja sportski antitalenat, sa tri leve noge i jednom levom rukom. Tad sam negde i tu levu ruku polomila pa sam mu se cesce pojavljivala sa medicinskim opravdanjem zasto ja to i to ne smem da radim nego u beloj majci, crnom sortsu i belim patikama.

Posle sam poodrasla i zaokruglila se i on je stalno govorio kako sam od svih "zabetina" (elasticne dece) ja najmanja zaba i kako cu da budem debela i opustena i dzaba mi pamet. Zalosno je odmahivao glavom.

Sreli smo se cetiri godine kasnije. On u penziji, ja u zavrsnoj godini gimnazije.
Maj, Vracar, sedam ujutro, pomalo hladnjikavo. Setao je svoja dva psa.

On je mene prepoznao i podviknuo sto se ne javljam, kakav je to red. Ja se, kao i obicno, prepadoh i odmah zatim jako obradovah.

Pridjem mu, mozda pomalo neprikladno, zagrlim i poljubim svog profesora. Raspitasmo se za najosnovnije i pred kraj razgovora on me upita kuda sam posla. A ja - krenula na jutarnje plivanje.

On se odmaknu dva koraka, pogleda me par sekundi, nasmeja se iz sveg srca i rece i meni ono njegovo cuveno:

"Idi bre, dete, u persun!"