Onaj-o-odeljenju-iz-gimnazije.

Gimnazija mi je bila sjajan period u zivotu, pogotovo poslednje dve godine. Saznala sam sta je kreon, kupila prve dvanaestice, isla subotom u kinoteku, jednom nedeljno u pozoriste. Provodila van kuce 12 sati dnevno.
Od toga, naravno, najvise u skoli i kaficu do.
Skoro sam procitala blog malo starije osobe o njenom gimnazijskom drustvu. Mi smo bili jedna vrlo specificna i neukalupljiva skupina.

Ja, licno, ruku na srce, bila sam streber. Onaj sto kasni na casove, nije pisao domace ni u osnovnoj, sedi u poslednjoj klupi i nema pojma sta se na casu radi, ali i dalje streber. Onaj sto zna. Uvek i sve.
Ono sto sam prvi put videla kad sam presla na prirodni smer je - jos mnogo takvih. Ocigledno, nismo svi sedeli u poslednjoj klupi, ali smo svi bili, eto tako, nenormalni. Svako u svom svetu - od kosuljica i kragnica, preko rock'n'rolla do estradnih zvezda. Mislim da smo jednom raspravljali - jedna (JEDNA) osoba nije imala nikakav hobi. Bilo je tu balerina, tenisera, kosarkasa, pijanista i gitarista, jezicara (sa po tri-do-pet jezika). Vecina tih ljudi je imala vrlo razvijene drustvene zivote van skole. I, bez izuzetka, svi smo sve znali. Sve je nas zanimalo. U skoli i van nje.
Mi smo raspravljali o ulozi Mojkovacke bitke i kralja Nikole u Prvom svetskom ratu. Mi smo na gradjanskom vaspitanju spontano analizirali Dekarta i Spinozu.
I i dalje bezali grupno na Adu jer je lep dan. I izlazili zajedno i isli na putovanja zajedno i na skijanja i na letovanja. I mrzeli se i ogovarali i voleli i smuvavali i svi u svemu ucestvovali.
Mi smo u odeljenju imali Andreja i Danijela koji su se upoznali u drugoj godini jer je Andrej dolazio parnom, a Danijel neparnim danima. Bukvalno. I izmisljene drugove, Milana Jovanovica i Jovana Milanovica, obojica nevidjeni frajeri.
Ljudi iz mog odeljenja su upisali dobre fakultete. Neki u Beogradu, neki po belom svetu. Imaju svoje univerzume u kojima su novi ljudi.
A i dalje smo nukelus. I druzimo se i volimo se i idemo zajedno u kafanu. Da pijemo rakiju i pevamo Harisa.
I uzivamo u zivotu na nacin na koji mnogi od nasih novih prijatelja ne bi razumeli.
To je bila skupina koja me je izazivala svaki dan - da budem bolja, pametnija, sredjenija, lepsa, da vise znam. Ona koja vuce napred. I nedostaje.