Onaj-o-telefonskim-razgovorima.

danas.
posle skoro devet meseci.

-ja: hej
-on: hej
-ja: hej
-on: lepo je cuti te

i ja sam se jako jako nasmejala.

on je moj drug iz gimnazije, jedna od onih osoba sa kojom ne moram da se cujem pod obavezom, nego kad zelim. jedna od onih osoba s kojima razgovor tece bez obzira koliko se dugo nismo culi. jedna od onih osoba sa kojom nikad ni nisam provodila previse vremena, a nije ni trebalo. bliskost nastala i ostala.

pricali smo sat i po vremena, okruglo. krenuli smo od kraja. bez sta radis i sta ima kod tebe. vise, o cemu si razmisljao/la ovih dana.
o filmovima, knjigama, socijalnim mrezama, studentskim protestima. gramatici i vremenu. i onim bitnim stvarima koje su vanvremenske, potpuno nevezane za svakodnevicu.

to me je nateralo da se zapitam. koliko samo vremena utrosenog na sve te nebitne razgovore sa sustinski nevaznim za mene ljudima. onih isforsiranih pokusaja da ta konverzacija bar deluje prijatno, iako svi sagovornici znaju da nije. kako naucimo ko zasluzuje nase vreme.

ili ni ne treba da razlucujemo. mozda su oni neophodni da se i dalje iznenadimo vrednoscu one druge strane.

ja sam danas razmisljala. i koristila reci koje sam vec pocela da zaboravljam. i podsetila se kakva sam bila, sta sam zelela da postanem i da bih to i dalje mogla.

-a kako cemo da zavrsimo razgovor?
-pa, pocetkom.
-aj da pricamo o muzici.

http://www.youtube.com/watch?v=qcTBfqmOs5E&NR=1