Onaj-o-argumentaciji.

O mom cenjenom muskom roditelju su, otkako ja znam za njega, svasta pricali. Zanimljiva jedna pojava.
Jedino sto nikad nigde nisam cula je da neko, izuzev mene, osporava njegov spisateljaski talenat.

Meni, licno i personalno, koja sam maleni deo doticnog nasledila, nikada nije leglo njegovo koriscenje arhaizama i aorista, moje pisanije je daleko manje nacickano. Oboje smo ljubitelji sustine, samo se meni ona vise svidja neobojena.

Razocaran silno stilskom razlicitoscu starije mu naslednice, moj otac nikada nije bio previse zainteresovan za ono sto pisem. Ruku na srce, ja jos uvek nisam procitala nijednu njegovu knjigu, ali vrlo cenim njegove istorijske reportaze.

Na ono malo sto je procitao, imao je samo dve kritike i obe pamtim kao da mi ih je neko urezao na celo.

Prva je: ne sedaj da bilo sta pises dok dobro ne smislis kako ce to da tece do samog kraja. Spontanost nije odlika dobrih, vec lenjih pisaca i novinara.
Nikada to nisam naucila, iako sam se kako je vreme promicalo, sve vise s njim slagala. Talenat je apsolutno nedovoljan, onim sto pises moras podrobno da se bavis. Danas ja imam neku ideju sta hocu da kazem i na koji nacin, ali i dalje precesto dopustim da misli vode mene, a ne ja njih, pa pravim digresije, lutam stilski i tematski. Jedan od razloga je sto za mene pisanje nije zanimanje, vec ciscenje od misli i nacin da ih oblikujem. Pisanje je za mene sredstvo, a ne cilj, pa se samom tekstu nedovoljno posvecujem.

Druga kritika je daleko znacajnija: NIKAD NIKAD NIKAD ne pisi o necemu sto ne poznajes JAKO JAKO JAKO dobro. Pogotovo ne ako to planiras igde da objavljujes.

I tu sam ja naisla na dilemu. Koliko dugo necim treba da se bavis da bi ga dobro poznavao? Koliko dugo i na koliko velikom znanju treba da baziras svoje misljenje?

Ja i u zivotu, van pisanja, imam problem sa argumentacijom. Moji stavovi su jos uvek nedovoljno definisani i stabilni. Ja ne umem da ih postavim cvrsto tako da odolevaju napadima. Mnogo cesce, a ni to nije nezavidan talenat, ja koristim tudje na dva nacina. Prvo, ja slusam i upijam i ono sto mi se ucini dobrim ugradim u svoje misljenje koje je, dakle, i dalje podlozno promenama. Drugo, pronalazim rupe i mane i ostatak tudjeg misljenja lako obaram argumentima.

Iz rasprava cesto izlazim kao pobednik. U pisanju moji se stavovi raspadaju jer nisu dovoljno stabilni i doreceni. Ja, jos uvek, cesce pitam nego sto pricam.

U kom trenutku cu moci u njih da ugradim dovoljno cvrstine i argumenata da od pocetka stoje stabilno? Da li se to stvarno uci i stice iskustvom ili se s time radjas? Da li su moji stavovi manje vredni i ispravni ako ne umem da ih pravilno iznesem i iskazem? Da li onda uopste treba da pisem?

Bogat recnik i dobra struktura recenice ili teksta su osnova da bude zanimljivo, impresivni na prvi pogled. Ne treba mnogo da se primeti da li je nesto sustinski isprazno. Pogotovo ako je sustina ono zbog cega nesto citas ili, pak, pises.