Onaj-o-slavama.

I zasto ih volim :)

Pocela je sezona slava, i i ove godine je propustam i ponovo mi je jako zao.

Nego, ovaj blog sam pocela da pisem jos odavno. Htela sam jednostavno da kazem da mi je slava nesto drago. Religiozni deo ujutro i onaj socijalni deo popodne, ako poenta jeste da se domacin ispostuje i da se ljudi okupe kad vec ne mogu cesce u ovoj groznicavoj brzini kojom zivimo.
Stala sam sa pisanjem jer sam shvatila da mi fali teorijska potpora. Evo sta tata enciklopedija kaze:


Slava jeste autenticni srpski obicaj koji, iako sustinski hriscanski, korene vuce jos iz paganskih vremena. Samo sto su pojedine bogove zamenili hriscanski sveci, pa tako imas da je slovesnki bog Perun nastavio da zivi u liku svetog Ilije i slicno.

Odrzale su se i iz prakticnih razloga tokom robovanja pod Turcima. Naime, Osmanlije nisu zabranjivale verske obicaje Srba (izuzev nekih kao sto je koriscenje zvona na crkvama), pa su praznici i slave bili bogom dani za okupljanje naroda, dogovaranje glavara, slobodno kretanje izmedju sela i tome slicno.