Onaj-o-kuvanju.

Iliti, kako sam guglovala recepti za pocetnike.

Pomalo je neverovatno kakav je kuvanje za mene bauk. Pogotovo uzevsi u obzir cinjenicu da sam iz kafanske familije u kojoj se kult hrane, a i domacinstva,dobrano ocuvao.

Na primer, kad sam imala pet godina ujak mi je pretio da ce prste da mi odsece ako ne naucim da jedem spagete viljuskom i nozem. I da se samo krilca pileca jedu prstima, za svaku ribu postoji viljuska i noz, eventualno hvataljka. I da supu hvatam kasikom od, a ne ka sebi.
I kako da oljustim jabuku dok je pridrzavam viljuskom, ali to nikad nisam naucila.

Baka me je ucila da peglam. Kosulje, od kragne i rukava, na dole. I pantalone, na crtu.
Mama je insistirala na ciscenju. Do poslednjeg coska.

Ali kuvanje im je nekako svima promaklo. Ujak kaze da od njega ne mogu da ucim jer ide na osecaj, a ne na recept. Baka da moram da krenem od najosnovnijeg, a ona uvek sprema komplikovanije stvari. Mama da sam mnogo spora. Pusti, sine, ja cu na brzaka.

I tako ja za slavu imam zaduzenje da seckam dok ne umrem. Krastavce na identicne minimalne kockice, a da se ne umuljaju, molicu. I da aranziram predjelo. Da dodajem bademe i grozdje uz sireve. I postavim sto. Jer, od malena, hvala Bogu, znam da tanjir ide za debljinu prsta od stola i pod kojim uglom stoji koja casa.

A onda sam pocela da zivim sama. I ni sama ne znam kako jos nisam umrla od gladi. I pocelo je da me zanima.

I, krenem kao svaki duduk, od pocetka. Da kuvam virsle (nauka). I da przim jaja. I przenice.
Kod prvog isprzenog mesa i pirea iz kesice sam vec umrla od srece.
A onda boranija. I pasulj. I prva lazanja. I musaka. I prva torta. I rolat. I pita, sa sirom.

I ne ide lose. I osecaj se valjda ponese iz kuce. Nego su mi interesantne dve stvari. Kako se moji zgrazavaju sto ne umem, iako mi nikad nije pokazao. I kad sam spremala neku pastu za sebe, bzvz, ujak kad je probao uopste nije bio iznenadjen. Bilo mu je najlogicnije da ona mora da bude dobra. Ali je dobio nervni slom kad sam trazila da mi neko konacno objasni razliku izmedju barenja i dinstanja. Gde je to pocelo da se podrazumeva?

I stid. Ono sto ja spremam, ja i jedem. I Mihajlo, al on ne bira ni ovako. Ne znam koliko sam spremna da kuvam za bilo koga drugog. Kao da sam negde u nekom trenutku zaboravila kako je ne znati. Da je ok i uciti. Da sve trazi trud i rad. Da nisam naucena rodjena. Da sam dobra u onom sto radim, zato sto to zelim.

I onda je verovatno lakse reci, ja ne kuvam, ja sam pametna za skolu.

Koja glupost.