Onaj-o-Torontu.

Ne znam ni sama zasto sam tacno dosla u Toronto. Proces razmisljanja je tekao nekako ovako.

-Jao, razmena, super iskustvo, vau.
Mama me je podsetila da ja ne volim promene. Tata mi je rekao da ja previse volim svoj zivot.

-Jao, idem u Barselonu. Da vezbam spanski i budem u gradu koji volim
Baka se obradovala sto je blizu. Tamara je htela da dodje.

-Jao, a mozda bih ipak mogla negde dalje. Sjajna prilika da upoznam Ameriku.
Mihajlo je prevrnuo ocima.
   -Ti mrzis Ameriku.
   -Eto prilike da je zavolim.

-Jao, a da idem u Los Andjeles. Imacu najduze leto u zivotu.
Niko vise nije imao reakciju. Samo idi negde vec jednom.

-I onda sam na listu zelja stavila Toronto. Da bude, a i ne bude Amerika.

Toronto je potpuno drugaciji od svega na sta sam navikla, zima je, ne prica se spanski i nije blizu.
Sve ono sto nisam zelela.

Toronto je prelep grad. Sve je precisto i preulickano, prepuno drveca i cveca, jako negovano, kao sa filmova. Kuce su ogromne, dvorista su sredjena. Centar Toronta u soliterima je, za mene, fascinantan, pogotovo uvece, pod svetlima.

Toronto je grad raznolikosti. Tu najmanje ima Kanadjana, kao svet u malom. Kineza, Indijaca, Evropljana, Hispanaca. Grcki kraj, Italijanska cetvrt, Chinatown. I to, za razliku od SAD, zapravo funkcionise. Oni su vaspitavani i skolovani od detinjstva kao maksimalno tolerantni.

Toronto je grad pravila. Sve ide onako kako bi trebalo. Ljudi stoje u redovima, najvece raskrsnice funkcionisu i kad ne rade semafori, ne ustupa se mesto trudnici.

Toronto je grad robota. Sve tece po tacno utvrdjenom rasporedu. Nema spontanosti i nema ludosti.


I meni fali da me neko opsuje kad ga nagazim iz sve snage, jer, ne, nije u redu i ne, necu da mi se nasmejes.