Onaj-o-tajlandskoj-hrani.

Mojw tajlandsko iskustvo bi opasno moglo da se svede na hranu, hranu, malo plaze i jos hrane.

Elem, danas sam jela sve neke divne stvari potpuno vredne blogovanja. Malo ananasa i pamela (nesto izmedju pomorandze i grejpa) za dorucak. Tai supa u kokosovom mleku sa malo rakova za rucak. Crveni kukuruz za uzinu. Zuti nar za veceru.

A za dezert: palacinke s bananama. Ne zvuci previse egzoticno, ali. Ali.
Testo ona razvlaci kao testo za pitu. I u to stavlja banane umuljane u umucena jaja i malo kackavalja. I to sve przi na plotni za palacinke. I prelije mlekom i secerom u prahu.

I ja nista, nista ukusnije u svom zivotu nisam probala. Toliko.

Zapis-iz-dnevnika. O Novoj godini, Istambulu, Lausevicu, razocarenjima..

Kraj godine. Mrzim novogodisnju euforiju, cesto me depresira, izaziva mi osecaj praznine.

U Istambulu sam i zaljubila sam se. Mesavina mirisa i ukusa. Sok od nara, djevrek, tulubme, kebab, ratluk, vruc caj i pecen kesten.
Staro i novo, obicno i velelepno, bljestavo i svedeno.
Padala je kisa, a grad je blistao.
Ljudi se smeju, raduju ti se. Uvlace u restorane i prodavnice, cenjkaju i na kraju, bez obzira na ishod kupovine, zele zdravlje.

Pre par dana na letu Toronto-Minhen procitala sam Lausevica. A nisam bila sigurna da li sam zelela. Volela sam njegove uloge i tugovala nad njegovom sudbinom i pre nego sto je dosao u centar paznje sirokih narodnih masa.
Knjiga mi se mnogo dopala. Dopalo mi se sto je pismen i svasta zna, sto uvlaci u misli i osecanja, sto se ogoljava.

Odgledala sam The Debt sa Helen Mirren, ona standardno sjajna, film zanimljiv, neuobicajen.

Trenutno, aerodrom. Na krilu Saramago; Smrt i njeni hirovi. Na licu tragovi mamurluka. U glavi pokusaj da pobegnem od razocarenja koje me probada u svakom prigodnom momentu. Koze su za sisanje.

Onaj-o-roditeljima-i-jos-ponecemu.

Moja majka je danas na jedan telefonski poziv presla 600km i stigla do pola Evrope jer je njena cerka zbog ledene kise u Torontu zakasnila na konekciju do Budimpeste i ostala zaglavljena u Minhenu.

Moj ocuh (koga dozivljavam kao oca, a ova rec je tu samo da pojasni srodstvo) je od mog prvog izlaska pa do dana kad sam polozila voznju - svaki, ali svaki put dolazio po mene na bilo koje mesto, u bilo koje doba.

Otkako sam pocela da vozim, jedan od njih dvoje, opet - svaki put, ceka budan da se vratim kuci.

Moja baka nije brinula o tome da li sam jela ili napisala domaci, to se od mene ocekivalo i podrazunevalo, ali je godinama mucilo kakvu cu socijalnu i emocionalnu inteligenciju razviti. Da li cu znati da steknem, cuvam i sacuvam dostojanstvo, ponos i reputaciju.

Ujak me je naterao da probam razan alkohol, da vidim sta mi se svidja i sta mi prija. Da nikad ne posrcem pijana po ulici. Da imam meru.

Ujna me je naucila da mazem nokte i cupam obrve. Tetka da kuvam i kako da biram momke.

Tata me je ucio - da me zanima i da svasta znam. Pridavao je paznju nekim drugim vrednostima, mozda zapostavljenim u svakodnevnom zivotu.

Ja sam neko kome je svaki dan njegovog zivota posvecivano jako mnogo paznje. Da li sam od mnogo babica ispala kilava, ne znam. Da li sam razmazena - svakako.

Ali ono na sta sam ponosna i zbog cega ovo pisem, ma kako se to u danasnjem drustvu osporavalo kao nesamostalnost - ja svoje postupke merim prema njima. I uvek cu. Ne da ih slepo slusam, ne cak ni da radim nesto s cim ce oni da se slazu. Jednostavno da iza svega sto uradim stojim podignute glave. Da me od njih nije sramota. A to je vec dovoljna motivacija da se trudim da radim vrlo vrlo dobro.

Ja ne volim sto se samo prica o moralnom i intelektualnom posrtanju drustva. Ja volim kad radis da budes bolji. Mrzim liniju manjeg otpora, mrzim kad povredjujem druge da bi meni bilo lepo. Mrzim da zivim, osecam, mislim, radim, volim napola.

Od njih sam naucila da mora celo. I mora dobro.

Jos-jedan-zimski. Onaj-o-skijanju.

Postoji par specificnosti zbog kojih ja tokom cele godine sanjam tih par dana koje cu provesti na skijanju.

Prvo, ja sam rodjeni antitalenat za sve sportove, osim za skijanje. Bukvalno. To su jedini dani kada sam ja apsolutno okretna, neustrasiva i nesmotana.

Drugo, to su jedini dani kad ja ne razmisljam. Moj mozak uvek radi sto na sat - ali na skijama, ja razmisljam o - skijama. Cisto pitanje egzistencije - ako pomislim na nesto drugo, slomicu se pouzdano.

Trece, meni koja ne podnosim zimu, na planini ona meni ne smeta. Na planini se ne gusim, nemam problema sa plucima, kao da sam normalan nehipohondoraski covek.

Volim sve ono propratno - krofne, fondu, kuvana vina, belinu, miris jelki, kad ti se smrzne nos, cak i kad mrtav umoran nosis skije preko ramena i kad te zuljaju pancirice.

Danas sam skijala na -26, sijalo je sunce i svuda su pustali bozicne pesme. Malo je reci - beyond amazing.

Onaj-o-snegu.

U Kanadi sam vec cetiri meseca i jos uvek nije pao sneg. Provejavalo je nesto malo par puta. Ni temperatura nije pala ispod nule.

Nista od grtal'ce.

I tako sam ja dozivela da zemlju koju sam zamisljala okovanom snegom i ledom ne vidim pobelelu.

No to, manje vise. Dosadna je zima bez snega. Nema nikakvu car. Pootovo sad - sve je okiceno, grad divno ukrasen, jelke i bozicNa muzika na sve strane - a vremenske prilike za neku otuznu ne-zutu jesen.

A ja volim sneg. Volim kad pada da se setam. I kad mi skripi pod nogama. I da se grudvam i smejem. I da se sankam. I da se skijam.

Volim kad ujutro otvorim oci i drvece je belo. Volim kad nema ljudi na ulicama jer vetar duva i nosi i naprezes se da vidis metar ispred sebe.

Volim sve sto cini da disem punim plucima. Sama ili s nekim.

Onaj-o-Gorazdu.

Gorazd (cijeg se prezimena vise ne secam, bilo je petoslovno i zavrsavalo se na, gle cuda, -ić) je bio moj nastanvnik fizickog u osnovnoj.

Nas prvi bliski susret - u cetvrtom razredu, druge nedelje. Ucili smo okret na levo i na desno i na levo krug i on je trazio da mu za domaci napisemo pravila za prste i pete. Od dvadeset devet papirica potpisan - jedan.

-Ko je ovde Arsic? - prodra se iz sve snage.
Ja istupih iz vrste.

I tako, lice u lice - on, gromadina vec u poznim godinama, ali i dalje pun snage i ja, medju najmanjima u odeljenju, zvrk osisan na paž, 30 kila sa krevetom.

Kaze on: kad vec umes da se potpises, aj da vidimo dal umes i da uradis to sto si napisala.

Ja razgorocih malo oci u njega, ali ostadoh na nogama, okretoh se par puta i na levo i na desno.. On ne rece nista, ali osvanula sutradan petica u dnevniku.

Prva, najznacajnija, ona koja nije od uciteljice.

A uciteljica je prenela uredno na roditeljskom sastanku da je on, Gorazd, cije se misljenje u skoli jos uvek visoko cenilo (posle su dosle nove politicke struje, pa je penzionisan) u zbornici rekao kako ce ono minijaturno sa prcastim ustima i velikim ocima da napravi neko cudo u zivotu.

I ostalo mi u secanju, da ga nikad ne razocaram.

U medjuvremenu je shvatio da sam ja sportski antitalenat, sa tri leve noge i jednom levom rukom. Tad sam negde i tu levu ruku polomila pa sam mu se cesce pojavljivala sa medicinskim opravdanjem zasto ja to i to ne smem da radim nego u beloj majci, crnom sortsu i belim patikama.

Posle sam poodrasla i zaokruglila se i on je stalno govorio kako sam od svih "zabetina" (elasticne dece) ja najmanja zaba i kako cu da budem debela i opustena i dzaba mi pamet. Zalosno je odmahivao glavom.

Sreli smo se cetiri godine kasnije. On u penziji, ja u zavrsnoj godini gimnazije.
Maj, Vracar, sedam ujutro, pomalo hladnjikavo. Setao je svoja dva psa.

On je mene prepoznao i podviknuo sto se ne javljam, kakav je to red. Ja se, kao i obicno, prepadoh i odmah zatim jako obradovah.

Pridjem mu, mozda pomalo neprikladno, zagrlim i poljubim svog profesora. Raspitasmo se za najosnovnije i pred kraj razgovora on me upita kuda sam posla. A ja - krenula na jutarnje plivanje.

On se odmaknu dva koraka, pogleda me par sekundi, nasmeja se iz sveg srca i rece i meni ono njegovo cuveno:

"Idi bre, dete, u persun!"

Onaj-dopunski. O-tatinoj-knjizi.

Spominjala sam vec par puta svog muskog roditelja koji otkako je prohodao, a verovatno i pre, nesto smislja i filozofira, a kad nije previse lenj to i zapise.

Elem, doticni je, jelte, pisac i novinar, hvaljen i prehvaljen od blize i sire familije, a s vremena na vreme i od citalacke publike i uvazenih kolega.

Postoji par razloga koji su
doveli do toga da njegova prvorodjena cerka i mezimica, ponos tatinog oka (ja; prim.aut) njegove knjige nikad ne procita.

Tako, na primer, ja volim kad moj tata pise o istoriji. Zna svasta, recnik mu je prilagodjen i svakim novim tekstom se odusevim. Medjutim, ti su tekstovi uglavnom u nekom dodatku, na crno-beloj strani izmedju kulture i oglasa i slicno. Dakle, jako medijski eksponirani. Nema veze, iskopala
bih ja njih da pre toga ne moram da vidim ONO drugo.

Vlada peva na Egzitu, Vlada zavodi Engleskinje, Vlada hara Crnogorskim primorjem, Vlada dise i, u najnovijem naletu, akcije: Ozenimo Vladu i kako da nam Vlada iskoci iz frizidera.

Izvini, tata, oprosti, ali zarad autoriteta ozbiljne individue koji treba da zadrzis, ja se od novina drzim podalje.

A s knjigama je opet zasebna prica. Ja apelujem vec godinama da nadje neku normalnu temu. Ne grobljansku, ne spansku seriju.
Nesto ozbiljno. I lepo. I nesto sto ce podrazumevati da sedne i gadno se potrudi. I da istrazuje i da sroci.

Ovako, ovo sto mu ispadne sa vrha pera, to nije rad, ma koliko se svi zivi odusevljavali.

Ja hocu da on napise nesto sustinski i trajno vredno. Jer njegova cerka (ja; prim.aut) mrzi beletristiku. Nije knjiga za mase.

A vi kad procitate, u martu u izdanju Lagune, "Namig pauka" ili nesto slicno, vi prokomentarisite. Ne verujem neobjektivnim urednicima.



P.s.
Moj otac cesto pise i o meni:
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/PresMagazin/story/190235/Budi%2C+ćerko%2C+tatin+sin.html

I jedan od najboljih njegovih tekstova:
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/PresMagazin/story/165402/Epska+tragedija

Onaj-o-znanju.

Deluje mi vec da ovaj post nece imati ni pocetak ni kraj, skroz u skladu sa mojim mislima.

Razmisljam nesto ovih dana, podstaknuta boravkom u Kanadi, kakvo i koliko znanje nosim sa svog fakulteta.

Jer, vidim ovde, znam svasta. Znam bolje od vecine. Ono sto sam ucila je u mojoj glavi povezano, nadogradjeno, odlicno oblikovano. Lako dodajem i lako izvlacim stare informacije.

A opet, vrlo sam svesna da cu u junu zavrsiti fakultet ne znajuci neke najosnovnije stvari. Ne, stvarno, ja ne znam da koristim finansijski digitron. I nisam se time dalje bavila. Da, ja citam Financial Times i Forbes i Economist i Stiglitza i Krugmana. Ali oni me tome nece uciti.

Kako se desi da se sistemski preskoci deo baze? Da li se ocekuje da ja to sama naucim? Ali, kako da znam da mi to treba pre nego sto za to cujem? Ne, ja sam stvarno mislila da se to podrazumeva.

A za gomilu stvari mogu da se zahvalim urodjenoj radoznalosti. Jer, sramotno je da student finansija ne zna ko je Benjamin Graham. A meni ga za dve i po godine studija niko nije jednom recju spomenuo.

Ja se slazem da je na fakultetu - tvoj rad - ono sto se podrazumeva, a ne samo ocekuje. Da profesori treba da usmeravaju. Jedino, ja smatram da - usmeravaju u pogresnom smeru.
Ka zastarelim teorijama (koje su i dalje neophodne stvarno, bez sarkazma da se razumemo), umesto ka svakodnevici i stvarnom svetu.

Mozda je konacno vreme da utuvim u glavu - najjaci (najvredniji, najuporniji, najsnalazljiviji) samo opstaju.

Onaj-o-odeljenju-iz-gimnazije.

Gimnazija mi je bila sjajan period u zivotu, pogotovo poslednje dve godine. Saznala sam sta je kreon, kupila prve dvanaestice, isla subotom u kinoteku, jednom nedeljno u pozoriste. Provodila van kuce 12 sati dnevno.
Od toga, naravno, najvise u skoli i kaficu do.
Skoro sam procitala blog malo starije osobe o njenom gimnazijskom drustvu. Mi smo bili jedna vrlo specificna i neukalupljiva skupina.

Ja, licno, ruku na srce, bila sam streber. Onaj sto kasni na casove, nije pisao domace ni u osnovnoj, sedi u poslednjoj klupi i nema pojma sta se na casu radi, ali i dalje streber. Onaj sto zna. Uvek i sve.
Ono sto sam prvi put videla kad sam presla na prirodni smer je - jos mnogo takvih. Ocigledno, nismo svi sedeli u poslednjoj klupi, ali smo svi bili, eto tako, nenormalni. Svako u svom svetu - od kosuljica i kragnica, preko rock'n'rolla do estradnih zvezda. Mislim da smo jednom raspravljali - jedna (JEDNA) osoba nije imala nikakav hobi. Bilo je tu balerina, tenisera, kosarkasa, pijanista i gitarista, jezicara (sa po tri-do-pet jezika). Vecina tih ljudi je imala vrlo razvijene drustvene zivote van skole. I, bez izuzetka, svi smo sve znali. Sve je nas zanimalo. U skoli i van nje.
Mi smo raspravljali o ulozi Mojkovacke bitke i kralja Nikole u Prvom svetskom ratu. Mi smo na gradjanskom vaspitanju spontano analizirali Dekarta i Spinozu.
I i dalje bezali grupno na Adu jer je lep dan. I izlazili zajedno i isli na putovanja zajedno i na skijanja i na letovanja. I mrzeli se i ogovarali i voleli i smuvavali i svi u svemu ucestvovali.
Mi smo u odeljenju imali Andreja i Danijela koji su se upoznali u drugoj godini jer je Andrej dolazio parnom, a Danijel neparnim danima. Bukvalno. I izmisljene drugove, Milana Jovanovica i Jovana Milanovica, obojica nevidjeni frajeri.
Ljudi iz mog odeljenja su upisali dobre fakultete. Neki u Beogradu, neki po belom svetu. Imaju svoje univerzume u kojima su novi ljudi.
A i dalje smo nukelus. I druzimo se i volimo se i idemo zajedno u kafanu. Da pijemo rakiju i pevamo Harisa.
I uzivamo u zivotu na nacin na koji mnogi od nasih novih prijatelja ne bi razumeli.
To je bila skupina koja me je izazivala svaki dan - da budem bolja, pametnija, sredjenija, lepsa, da vise znam. Ona koja vuce napred. I nedostaje.

Onaj-o-slavama.

I zasto ih volim :)

Pocela je sezona slava, i i ove godine je propustam i ponovo mi je jako zao.

Nego, ovaj blog sam pocela da pisem jos odavno. Htela sam jednostavno da kazem da mi je slava nesto drago. Religiozni deo ujutro i onaj socijalni deo popodne, ako poenta jeste da se domacin ispostuje i da se ljudi okupe kad vec ne mogu cesce u ovoj groznicavoj brzini kojom zivimo.
Stala sam sa pisanjem jer sam shvatila da mi fali teorijska potpora. Evo sta tata enciklopedija kaze:


Slava jeste autenticni srpski obicaj koji, iako sustinski hriscanski, korene vuce jos iz paganskih vremena. Samo sto su pojedine bogove zamenili hriscanski sveci, pa tako imas da je slovesnki bog Perun nastavio da zivi u liku svetog Ilije i slicno.

Odrzale su se i iz prakticnih razloga tokom robovanja pod Turcima. Naime, Osmanlije nisu zabranjivale verske obicaje Srba (izuzev nekih kao sto je koriscenje zvona na crkvama), pa su praznici i slave bili bogom dani za okupljanje naroda, dogovaranje glavara, slobodno kretanje izmedju sela i tome slicno.

Onaj-o-argumentaciji.

O mom cenjenom muskom roditelju su, otkako ja znam za njega, svasta pricali. Zanimljiva jedna pojava.
Jedino sto nikad nigde nisam cula je da neko, izuzev mene, osporava njegov spisateljaski talenat.

Meni, licno i personalno, koja sam maleni deo doticnog nasledila, nikada nije leglo njegovo koriscenje arhaizama i aorista, moje pisanije je daleko manje nacickano. Oboje smo ljubitelji sustine, samo se meni ona vise svidja neobojena.

Razocaran silno stilskom razlicitoscu starije mu naslednice, moj otac nikada nije bio previse zainteresovan za ono sto pisem. Ruku na srce, ja jos uvek nisam procitala nijednu njegovu knjigu, ali vrlo cenim njegove istorijske reportaze.

Na ono malo sto je procitao, imao je samo dve kritike i obe pamtim kao da mi ih je neko urezao na celo.

Prva je: ne sedaj da bilo sta pises dok dobro ne smislis kako ce to da tece do samog kraja. Spontanost nije odlika dobrih, vec lenjih pisaca i novinara.
Nikada to nisam naucila, iako sam se kako je vreme promicalo, sve vise s njim slagala. Talenat je apsolutno nedovoljan, onim sto pises moras podrobno da se bavis. Danas ja imam neku ideju sta hocu da kazem i na koji nacin, ali i dalje precesto dopustim da misli vode mene, a ne ja njih, pa pravim digresije, lutam stilski i tematski. Jedan od razloga je sto za mene pisanje nije zanimanje, vec ciscenje od misli i nacin da ih oblikujem. Pisanje je za mene sredstvo, a ne cilj, pa se samom tekstu nedovoljno posvecujem.

Druga kritika je daleko znacajnija: NIKAD NIKAD NIKAD ne pisi o necemu sto ne poznajes JAKO JAKO JAKO dobro. Pogotovo ne ako to planiras igde da objavljujes.

I tu sam ja naisla na dilemu. Koliko dugo necim treba da se bavis da bi ga dobro poznavao? Koliko dugo i na koliko velikom znanju treba da baziras svoje misljenje?

Ja i u zivotu, van pisanja, imam problem sa argumentacijom. Moji stavovi su jos uvek nedovoljno definisani i stabilni. Ja ne umem da ih postavim cvrsto tako da odolevaju napadima. Mnogo cesce, a ni to nije nezavidan talenat, ja koristim tudje na dva nacina. Prvo, ja slusam i upijam i ono sto mi se ucini dobrim ugradim u svoje misljenje koje je, dakle, i dalje podlozno promenama. Drugo, pronalazim rupe i mane i ostatak tudjeg misljenja lako obaram argumentima.

Iz rasprava cesto izlazim kao pobednik. U pisanju moji se stavovi raspadaju jer nisu dovoljno stabilni i doreceni. Ja, jos uvek, cesce pitam nego sto pricam.

U kom trenutku cu moci u njih da ugradim dovoljno cvrstine i argumenata da od pocetka stoje stabilno? Da li se to stvarno uci i stice iskustvom ili se s time radjas? Da li su moji stavovi manje vredni i ispravni ako ne umem da ih pravilno iznesem i iskazem? Da li onda uopste treba da pisem?

Bogat recnik i dobra struktura recenice ili teksta su osnova da bude zanimljivo, impresivni na prvi pogled. Ne treba mnogo da se primeti da li je nesto sustinski isprazno. Pogotovo ako je sustina ono zbog cega nesto citas ili, pak, pises.

Onaj-o-telefonskim-razgovorima.

danas.
posle skoro devet meseci.

-ja: hej
-on: hej
-ja: hej
-on: lepo je cuti te

i ja sam se jako jako nasmejala.

on je moj drug iz gimnazije, jedna od onih osoba sa kojom ne moram da se cujem pod obavezom, nego kad zelim. jedna od onih osoba s kojima razgovor tece bez obzira koliko se dugo nismo culi. jedna od onih osoba sa kojom nikad ni nisam provodila previse vremena, a nije ni trebalo. bliskost nastala i ostala.

pricali smo sat i po vremena, okruglo. krenuli smo od kraja. bez sta radis i sta ima kod tebe. vise, o cemu si razmisljao/la ovih dana.
o filmovima, knjigama, socijalnim mrezama, studentskim protestima. gramatici i vremenu. i onim bitnim stvarima koje su vanvremenske, potpuno nevezane za svakodnevicu.

to me je nateralo da se zapitam. koliko samo vremena utrosenog na sve te nebitne razgovore sa sustinski nevaznim za mene ljudima. onih isforsiranih pokusaja da ta konverzacija bar deluje prijatno, iako svi sagovornici znaju da nije. kako naucimo ko zasluzuje nase vreme.

ili ni ne treba da razlucujemo. mozda su oni neophodni da se i dalje iznenadimo vrednoscu one druge strane.

ja sam danas razmisljala. i koristila reci koje sam vec pocela da zaboravljam. i podsetila se kakva sam bila, sta sam zelela da postanem i da bih to i dalje mogla.

-a kako cemo da zavrsimo razgovor?
-pa, pocetkom.
-aj da pricamo o muzici.

http://www.youtube.com/watch?v=qcTBfqmOs5E&NR=1

filmske preporuke vol.1

Iliti, what I've been watching last week :)

kad sam pocela da pisem, bas sam razmisljala kako to da izvedem. elem, bez informacija koje mozete da nadjete na netu (linkovi su tu), samo moji utisci :)

1.Margin Call
"Be First. Be Smarter. Or cheat."

Odlicna, odlicna, odlicna glumacka ekipa. Sjajna gluma. Jeremy Irons. Tacka. Malo prenaglasena radnja, drzao paznju od pocetka od kraj. Meni se jako svideo.
raised some ethical issues. :) obavezna literatura za studente finansija.

http://www.imdb.com/title/tt1615147/
Margin Call Trailer

2. The Ides of March
"Nothing bad happens when you're doing the right thing"

Jos jednom, strava glumci. politicki triler, tipicna holivudska radnja, odlicno odradjen, meni vrlo zanimljiv.

http://www.imdb.com/title/tt1124035/
The Ides of March Trailer 2011 Official movie trailer


3.Crazy, Stupid, Love.
http://www.imdb.com/title/tt1570728/
Crazy Stupid Love - Official Trailer [HD]

atipicna holivudska ljubavna komedija, zapetljano kao spanska serija, Ryan Gosling u odelima od hiljada evra koja mu stoje kao sivena (praznik za oci), malo tradicionalne stare prave iskrene ljubavi u moderno doba :)

4.Horrible bosses
http://www.imdb.com/title/tt1499658/
Horrible Bosses - Official Trailer [HD]

hara blagajnama, mene je smorio, a imao je potencijala u dobroj ideji koja se u nekom trenutku zagubi i postaje jednostavno dosadan. svetao momenat - jennifer aniston - a ja nju inace ne podnosim. izgubljeno vreme.

Onaj-o-sajmu-knjiga.

Vodila sam skoro sa "starim" prijateljem jedan od onih cudnih potpuno besmislenih razgovora o svemu i svacemu, gde su "sve" i "svasta" uglavnom nepovezani. Kod nas se ipak ideja vrednosti svuda provlacila. Preletavsi tako s teme na temu, slucajno se dotakosmo i sajma knjiga.

Doticni je za mene predstavljao vrhunac dozivljaja i radosti kroz citavu osnovnu skolu. Pripremala sam se danima, razmisljajuci kako da ubedim mamu da me vodi, koje bih knjige volela i kako da za iste prikupim sredstva. Kao manja sam bukvalno gutala knjige. Za mene je velika kucna biblioteka i procitane knjige iz nje oduvek bilo nesto znacajno i nezamenjivo za razvoj i uspostavljanje licnosti i pronalazak svog mesta.

Negde na pocetku gimnazije, sajam kao takav sam omrzla. I to je ono o cemu bih danas da pisem. Ne razumem, i nikada necu, tu pomamu, te reke ljudi koje se slivaju u halu i zatim u njoj guraju, laktaju, gaze. Ko tu moze da pronadje knjigu koja ga stvarno zanima, onu od koje nece moci da se odvoji. Pa se onda svi lepe za te "hitove" koje ce moci da pronadju na top-listama svih gradskih knjizara.

Ako je poenta u pronalazenju knjiga kojih vise nema u prodaji, zasto su standovi sa polovnim knjigama uglavnom prazni?
Ako je poenta u nizim cenama, zasto nema ni blizu toliko ljudi ni na Bozicnom ni na Uskrsnjem sajmu?

Nego je poenta, uglavnom, videti i biti vidjen. Reći da si bio jer se tako podrazumeva da citas i da se obrazujes. Kupiti knjige na metar, kao gospodja ministarka. Pojesti pljeskavicu i zamirisati na luk.

Čast izuzecima.

ja*

Meni-zabavno-vol.1

ja tako citam raznorazne stvari i nalecem na razne stvari i sve me zanima. a ovih dana sam vise u italiji, nego u kanadi.

za citati:
http://www.economist.com/node/21534815?fsrc=scn/tw/te/ar/ataleoftwoitalians

za videti:



i za slusati :)

ja*